Prosvetni glasnik

Душа код животиња

541

н>ој својственом. На врху дрвета беше њено гнездо, направљено од сламчица и маховине, а на стаблу једна шупљина. Свакако, она је у овој шупљини имала сакупљене плодове, а у гнезду своје младунце. Наједанпут, веверица стаде. Изгледаше уплашека; покрети јој посташе нервозни; чињаше сг као да би хтела наместити испред себе какав заклон; најзад се шћућури између две гране, непомична. Путник доби утисак као да јадној животињи грози нека опасност, али каква, то није знао. Он се приближу дрвету, и, после кратког испитивања, спази у једној рупи на стаблу укотурену змију, ужагрених и живих очију које беше упрла у правцу веверице. Посматрача нехотице обузе страх за невину животињицу. Будући наоружан, он је могао убити змију и спасти веверичин живот, али научничка радозналост гоњаше га да остане неутралан и сачека исход трагедије. И исход је био дирљив. Веверица пусти очајан крик, који беше израз страха од присуства змијина. Она пође корак напред, па се врати корак назад, хтеде опет напред, и опет стукну назад, али ипак фатално ступаше ближе непријатељу. Змија пак, увијена у спиралу, са промуљеном главохч, укочена као штап, не пушташе из очију своју жртву. Силазећи с гране на грану, веверица дође до стабла. Више и не покушаваше да се спасава. Као да је нека чаробна сила повуче к змији, она, с безумношћу створа кога обузме вртоглавица, суну у чељусти змијине. Опасна чаробница, која дотле беше непомична, разјапивши чељусти и шчепавши плен, разви своје котурове, па журно и веома окретно оде на врх дрвета да на тенане свари свој ручак. 1 ) Четврти пример. — И мало дете зна за факат да птице у јесен иду у топлије крајеве, а с пролећа се опет к нама враћају. Али та банална истина крије у себи много више бизарности него што се обично мисли. Остављајући на страну детаље проблема о сеоби птица, који стварају тешкоће сваком зоологу, ми за сад констатујемо само чудновату чињеницу да птице, које немају при себи никакву топографску карту и никакав компас, тачно знају правац пута који имају да пређу. Кад дође тренутак сеобе, оне се скупе. Попевши се високо у слободан зрак, облете неколико пута око места у коме су живеле, па се онда спуште тачно у оном правцу у коме је земља куда имају да иду. Како могу да нађу тај правац? Он није увек на северу, односно на југу. Многе птице се селе од запада на исток, и њихов број није много мањи од броја оних птица које иду од севера на југ. Зимска птичја обиталишта простиру се од западне Африке кроз Индију до Филипина, до Нове Гвинеје па чак и до Аустралије и Новог Селанда. Пут је заиста огроман: од Америке до Европе лађа плови неколико дана. Уз то Атлански Океан, који је у истини колосалан, нема никаквих путоказа нити ста-

») А. бсћорепћаиег, 1л топс1г сотте уо1оШе е1 сотте тергезеМаНоп, III, с. 168.