Prosvetni glasnik

544

Просветни Гласник

Сеи психолозн се слажу у томе да воља није никаква нарочита душевна појава, а још мање нека засебна душевна моћ. Она собом не представља ништа специално и оригинално. Ако бисмо хтели да објаснимо њено значење, онда бисмо могли рећи да је то извесна комбинација душевних појава. Заиста, ако анализнрамо вољу, у њој ћемо наћи осећаје, представе и осећања комбиноване тако да чине једну асоциацију. Осећање је она снага. која подстиче човека на рад: оно се изражава у пријатности или непријатности, задовољству или болу. Задовољство се тражи, а бол се избегава. То је фундаментални принцип живота, који важи и за животињски и за човечански свет. Истина, у животу нам понекад изгледа да се и бол тражи а задовољство избегава. Тако, на пример, кад човек јури у опасност, стављајући свој живот на коцку, само зато да би помогао свом ближњем или својој отаџбини, онда он тако бар изгледа — тражи бол а избегава зздоволјСтво . Изгледа, али није тако. Само пожртвовање је — у колико оно у опште постоји и у колико је искрено — једно осећање задовољства за онога који се жртвује. јунак се, на пример, жртвује зато што жели, воли и хоће да буде славан и хваљен, или пак зато што мисли и верује да несрећа која би задесила његову домовину не би могла ни њега оставити на мируУ сваком случају, остаје правило да човека, као и животињу, у животу покреће неко задовољство. Међутим, у раду, поред осећања, постоје и осећаји и представе које тај рад регулишу, подешавају и модификују. Питање које се сада намеће, гласи: да ли сви ти елементи, т. ј. осећаји, предсттаве и осећања, постоје и у једној и у другој врсти активности у инстинкту и у вољи ? Школска психологија, не упуштајући се у дубљу анализу инстинктивног и вољног феномена, налази да се инстинкт не опредељује преставама. Другим речима, вољна делатност јесте делатност представа, разума и слободе, а инстинктивна делатност јесте делатност слепог осећања телесне пријатности, ропска и неразумна. Колико у таквом тврђењу има истине? Пређашњи филозофи много су парадирали са слободом воље. И сада већина људи гледа у слободи воље главну разлику између човека и животиње. Међутим, та фамозиа слобода воље у истини не постоји. Човек ради онако како мора да ради. И кад бисмо познавали тачно све оно што је човек рођењем наследио од својих предака, и кад бисмо поновили детаљно све оно што је он стекао у току свога живота и васпитања, онда бисмо могли са сигурношћу да предвидимо сваку његову радњу. Човек је продукат милиона сила које су дејствовале и које дејствују непрестано на њега. Ми све те силе не можемо сазнати. Зато верујемо да сами собом господаримо, да сами располажемо својом слободом. У ствари, ми радимо онако како спољне силе околнога света и унутрашње силе наше душе то од нас неумитно захтевају. Доследно оме, свака казна је једна врста насиља. Само — и у томе је сав морали