Prosvetni glasnik

Књижекни Прилози

169

Полицијска дирекција је, после две недеље — 11 фебруара, поднела извештај о Давидовићу, рођеном у Земуну од оца трговца, мајка му је — вели се даље — још жива, има и кћер, а седи код свог брата у Новом Саду. Даље се наводе познате нам појединости, па сазнајемо и то како је Давидовић већ био уговорио и куповину слова од штампара Шиндбауера. Затим се помиње удруживање са штампаром Цвеком, а што се тиче моралитета и осталог кондуитисања, дирекција изјављује да јој није ништа нарочито познато: Давидовић је солидан човек, „а са цензором Копитарем везан је тесним пријатељством". У другом једном извештају после три дана вели се да Давидовић мма — 36 година! Сад је, наравно, дошао ред и на Копитара да и он проговори. Копитар је 23 фебруара поднео свој извештај о Давидовићу. У три тачке, из којих смо већ навели оно што је важније, говори Копитар о Давидовићеву школовању у Карловцима, и вели да је до сада свршио три године медицине (а не све). Он га познаје од 1812 из честог опхођења, а карактера је врло предузимљива. Говори о његовој доброј женидби и о миразу, па даље вели: „Поред ових пекуниарних погодаба, он је добио у исто доба жену изванредну кућеницу". Копитар, продужујући реферовање, налази да су Давидовићеве понуде боље од свих других; он нуди све што и други један молилац, а не иште оно што овај тражи. Осим тога, Давидовић о грчком свештенству не мисли најбоље — ни они о њему; према немачком духу је у опште расположен, не губећи због тога љубав својих земљака, који његове новине и годишњаке од 1812 (!) па до сада радо узимају, уз пркос рђавој препоруци од стране^свештенства. Ови људи — духовници не умеју да увиде све већу потребу и жељу света за читање корисне лектире. Давидовић може уз то са својим помагачима успешно водити и књижарску радњу, што међу Србима Немац не би могао чинити. Према томе, Давидовићу треба дати право у сваком случају... Несумњиво је овакво заузимање лојалног Копитара допринело успеху Давидовићеве ствари, и ако је било и отворених и потајних радова против његова тражења. Тако, на иример, неки Георг Грегвић(?) 16марта не даје о Давидовићу повољног мишљења, а било је и достава како он у опште и није спреман да може бити радник-штампар, већ повластицу тражи из политичких и националних разлога, итд. Кад је на крају свога рада и с новинама и са штампаријом пожњео све саме материалне неуспехе, Давидовић се почне тајно спремати да напусти и Беч и Аустрију и да пређе у Србију. У пријави и молби коју је био послао Совету у Србији, молећи да буде примљен, Давидовић о својим услугама, учињеним Србима у Аустро-Угарској, вели : „Издајем им новине, има 9 година, не само без икаква добита, но јошт са великом штетом. Завео сам им типографију, водивши две године и по