Prosvetni glasnik

Кроз стране књиге и листове

175

добро дисциплиновани живи разреди. Уђите у један од њих: учитељ наизменце објашњава и испитује. Ученици га слушају с пажњом, жељни да одговоре на његова питања. Они дижу руку, али смеју да говоре само ако им је то допуштено. Ако један од њих одговори нетачно, даје се реч другом, затим трећем, четвртом, док се учитељу не учини да су дата објашњења довољна. Цео разред чини напор; он сарађује радосно, с пуним срцем, у настави. Невидљиве струје га везују за учитеља. Али његово држање није једнолико мирно и подвргнуто неумољивим правилима; понекад, какав журан одговор, смешан или грубо нетачан, изазива општи смех, који је један покрет учитељеве руке или један прост поглед довољан да утиша. Све се повраћа у ред, и духовни рад, весео и плодан, иаставља свој уобичајени ток. Али има и друкчијих живих разреда. У једнима је активност ђака уздржана, подвргнута правилима; у другима је, на против, слободна, неуређена. Ти последњи разреди су, нема сумње, живи, али су нарочито бучни. Учитељ у њима нема довољно ауторитета. Он не уме, предајући, да учини да влада у разреду мир, који је преко потребан за рад мисли. Он пита, и тек што је рекао шта хоће — каткада чак и пре но што је довршио своје питање — десет, двадесет гласова се зачују из разних делова разреда. Он, међутим, не жели да то систематски буде тако. Хиљаду пута већ, он је забрањивао ученицима да одговарају сувише брзо и сви заједно ; строго је грдио, и чак казнио најнемирније... Али узалуд! Учитељ се мучи да предаје усред ларме, и ученици се навикавају да говоре без размишљања, да говоре тек да би говорили, да говоре, изгледа, да би претекли своје другове. Деца, у разреду, већ су људи. Школа има дужност да их навикне да добро слушају питања учитељева, да одговарају на њих тек пошто добро размисле, да се, кад се то од њих затражи, дисциплинују, то јест да савладају себе. То је једна одлична интелектуална, и, у исти мах, једна одлична морална навика. Јер, на тај начин, школа учи ђаке једној врло реткој социалној врлини: поштовању спрам туђе мисли. ИНДИВИДУАЛНА ШКОЛА Разреди су — пише у Новој Ери (Еге поиуеНе) француски књижевник доктор Тулуз, писац познатих и хваљених студија о Вештини живљења (1^' Аг1 <3е умге) и Образовању духа (Соттеп! к>гтег ип езрп!) — организовани за просечну децу. Изабране методе су методе које одговарају степену способности који је најчешће запажен. Тако, на пр., утврђено је да часови трају један сат. Нема сумње, толико трајање часа згодно је за многе ученике, који могу да слушају све то време без расејаности. Али ако је које дете, чак и ако је добро обдарено, мало отпорно у психичком погледу, и не може да се сконцентрише за више од три-