Prosvetni glasnik

402

Просветни Гласник

ученик и ученица упућени су великим делом на себе, на саморадњу и на самоопредељење. Саберемо ли све то, излази да су те многољудне београдске гимназије по плану и устројству гимназије, по фактичном животу пак неки колеџи, да дакле нису ни једно ни друго, и да отуда проистиче факат да у тим заводима никако не може да овлада један, свој и нарочити дух. Хиљаду ђака, међу којима велики број интелигентне престоничке деце, за катедрама добар проценат најбољих наставничких снага у целој земљи, а ни једна од тих гимназија се не импозира неким особитим печатом или традицијом, неким опробаним методом своје школе, неком особитом тактиком формирања својих генерација, неким манирима нарочитог свог држања, а да и не говоримо о неком нарочито вишем стилу, или правцу карактера. Маса је тако велика, и хетерогена, и нестална, да се никако и не сталожава, а камо ли да може да се услоји или збије око ове или оне нарочите вредности или тенденције. Нити имамо гимназију чија би вештина била позната и специално опробана у упућивању и развијању деце јаче даровитости; нити имамо гимназију која би била израдила специални метод за најбоље развијање ученика средњих способности, Препуњеност разреда по нашим гимназијама разлог је многим тешкоћама и сложеним проблемима. Нас у овом случају интересују даровита деца, дакле деца коју би требало крајње пажљиво и с обилним трудом развијати. Та даровита деца, то је плач и жалост по нашим пренапуњеним гимназијама. Не само да даровито дете — једном јаком наставом — не водимо куда треба, него се у многим случајевима дар и не сазна и не испита као што треба и кад треба; или се сазна и вежба делимично (код једног наставника и у једном предмету више, иначе мање, или никако); или се сазна, али, са пуним рукама друкчијег посла, препушта себи, а пуна пажња му се обраћа тек касније, када је, оставши без тренинга, дар изгубио од еластичности и младости, и фукционише неправилно, лено, често и дефектно. Даровито дете треба познати и треба га узети у програм већ у првом или у другом разреду гимназије. Онда, када је још наивно и неуображено, када га још не преокупира значај талента, када га, као мало кученце, можете ћушкати по предњим шапицама да усправљено стоји, и када се оно, колико год пута удари њушкицом о под, слатко смеје, и готово је изнова почети и боље радити. Познати даровито дете у петом или шестом разреду (када се, најзад, дефинитивно истакне неким писменим задатком, рецимо), касно је, и води мучној процедури и често нездравим резултатима. Ученик, или ученица, тада су већ осетљиви, амбициозни, упиру очима у успех и одликовање, форсирају свој ранг, у толико више можда што осећају да је нешто изгубљено, будно и нервозно чувају линију свог дизања, при најмањој промашености се