Prosvetni glasnik

422

Просветни Гласник

ског живота, и овде је све управљено на то да надражи и иначе моћно пробуђена еротичка расположења. И што наша школска омладина показује сталну расејаност и неприбраност, што губи интересовање за школу, што ју је тешко загрејати за рад и стварање, за племенитија уживања, има се донекле приписати и овим учесталим и за децу заносним увесељавањима. У женском свету, и иначе, много је услова да се млади заведу. Ту су спољашње вредности и сувише порасле. Оне се прецењују на штету истинских добара. Све се мисли управљају на то да се постигну спољни ефекти, да се задовоље захтеви луксуза и моде. Њихове чари тако су неодољиве да им се подлеже и код најскромнијих материалних могућности. Никад ваљда као данас, док се под притиском материалних животних кевоља гуши, они нису показивали толико мађијске моћи, не штедећи чак ни децу. Али зато и није незнатан број оних који на најбеднији начин постају жртве овог искушења. Може ли онај коме лежи на срцу добро подмлатка остати равнодушан пред оваквим и још толиким другим нездравим појавама којима је прожета атмосфера женског света ? Зар се може хладно гледати како се и тежње за допадањем, које су иначе природне особине жене, изопачавају у фриволну извештаченост, узимајући при томе невероватно смелих размера, што се види у начину одевања, у извесним прорачунатим гестовима, где се често пута долази у опреку са чистим осећањима пристојности, чедности и стидљивости, свима тим одликама праве женске природе? Колико се овим иде против чистоте осећања и моралне узвишености жене, колико се иде на штету низа дужности које она има као жена и мајка, није потребно нарочито истицати. Усред савремене стварности каква је она, усред прилика које владају у друштвеном животу, природни су многи недостаци у духу омладине. Поред већ поменуте духовне забуне, површности у схватању и одвратности према раду, природно је што је њен идејни свет сувише сиромашан, што му недостаје виших надахнућа, и што груби материалистички принципи који покрећу савремени живот, прете да постану и њени животни циљеви. Пред овом моралном кризом пријатељи омладине не остају равнодушни. Њих не може задовољити утеха што је ово доба прелазно доба, јер оно ипак указује на мрачну перспективу најближе будућности. Млада поколења имају да створе будућност отаџбине. А да ли ће она, надахнута болесним дахом своје духовне средине, бити способна да одговоре дужностима које отаџбина и друштво с правом очекују ? Преображај је неопходно потребан, то је јасно. Али је исто тако јасно да је он немогућ. Са колико би се страна морало озбиљно настати! Школа, којој лежи на души добро друштва и добро омладине, не сме стајати овде скрштених руку. Она мора радити, мора се борити са