Prosvetni glasnik

Директна метода и њена примена

431

је нејасна и доводи до опасности да у слушаочевој машти побуди идеје које су различне од оних које су се хтеле исказати. Ђак који рђаво зна граматику моћи ће може бити разумети се, али никад неће бити сигуран да схвати тачан смисао прочитаног текста; он никад неће моћи писати. Наши садашњи ђаци који су ипак имали граматичку наставу, из основа не знају граматику; они нису ни најмање сигурни да употребе тачне облике, и на испитима, чак и на лисансу и дипломском, изложени су да учине варваризме. Може се рећи да је тај недостатак граматичке сигурности један од узрока који доприносе да се спречи ефективно знање језика и да се њиме служи у пракси. Знати граматику, заиста, то не значи бити у могућности „издекламовати" једну велику књигу правила, већ значи сигурно и инстинктивно дати једној речи облик који она треба да има у реченици. У прво време, неопходно је потребно да дамо ђаку истовремено са тачним изговором и навику да сигурно употребљава тачан граматички облик. То је врло лако. Јер граматика, а то ће рећи познавање облика који означавају улогу речи у реченици и њене односе са суседним речима, ограничава се на врло мало ствари. Овде нарочито треба изоставити свако поређење са француским језиком. Стална преокупација о преводу на страни језик мало по мало је оптеретила наше школске књиге гомилом правила, потпуно некорисних. Нашта се своди главно? Довољно је узети једну граматику састављену за енглеске или немачке основне школе. Из њих се могу изоставити одељци, нарочито дуги у немачким граматикама, о конструкцији реченице, што је у ствари логична анализа. У главноме, граматика се ограничава на деклинације и коњугације, — а нарочито на коњугације. Али коњугације треба знати непоколебљиво, то ће рећи: коњугације треба да су више предмет сталног вежбања него ли предмет лекција. Сви ви знате за пропис : „пример пре правила", само изгледа да је он каткада чудновато тумачен. У ствари, ништа се није изменило од старих заблуда, само у место да се каже : глаголски додатак се ставља у акузатив, нпр. „Ато Оеит", каже се: „Ато Веит, глаголски додатак итд.", — и човек мисли да је пронашао неку нову методу. Оно што треба радити, то је на првом месту истраживати тачан изговор завршетка без објашњавања, тврдећи просто да тако треба рећи. Затим ће се навести серија реченица у којима ће бити употребљен исти завршетак, и најзад, кад ученик буде довољно извежбан, кад буде научио употребу тога облика, онда ће се формулисати правило, или ће се написати пример, који се не мора учити на памет. Узимам један пример који припада изговарању, али су поступци исти. Читамуједној свесци: „У енглеском језику те се изговара Тћеп пред сугласником, а ТМ пред самогласником". Може ли имати ичега апсурднијег од ове мале реченице, и који гласови могу представити те чудне писмене