Prosvetni glasnik

Почетак године у прастарој култури нашега народа

57

Рано на Видовдан још пре Сунца, пре Видове светлости, износе жене у многим нашим крајевима, па и у Београду, из својих кућа све своје радове из те године: ткања, везове, чарапе, пешкире и т. д. Све то вешају на плот, на Сунцу, да се јаки Вид радује напретку и раду. Могли бисмо још много примера да наведемо, али нам и ово мало указује на престаро порекло Видова дана, на везу између Сунца Божићњег и Сунца јакога Вида. Заборавили смо веровања својих древних прадедова, живимо сасвим другим, савременим животом, али нас ови трагови далеке прошлости треба да потсете на нешто. Сви смо новим Сунцем, о Божићу, започели нову годину, нов период рада и прегарања... Стекли смо и стичемо у знању, напредујемо у нашем послу. Сваки од нас, а нарочито млађи и најмлађи, настоји да испуни своју дужност, да усаврши своју вољу и да очеличи свој карактер. А на Видовдан, који је нама и онако национална светковина, треба да изнесемо на видело, да покажемо шта смо научили, шта смо урадили, колико вредимо. Ваљаног омладинца јако ће Видово Сунце да огреје у дому и у школи, свуда на дужности и у животу. А и сваког грађанина свакога дана, у кући и међу пријатељима и непознатима и у стотину разних случајева- И видеће видело Видово, т. ј. за нас хришћане — Господ Бог наш на небесима, да ли је од Божића, од новога Сунца, свако од нас искористио како треба време и снагу коју су му дали младост и здравље, видеће да ли заслужује да га обасјају Његове сунчане зраке. Др, Бранимир Малеш