Prosvetni glasnik

Просветни гласник

средства каквим би језик свој знати и науке обште полезније учинити могли. . . Између других средстава прво место типогра-. фија или књигопечатаније од неколико векова у Европи по правди узима .. Каснији српски новинари знали су такође огромну моћ штампане речи. Један од њих, чувени Теодор Павловић, у првом српском илустрованом часопису, „Сербском Народном Листу", који је уређивао и издавао у Пешти, у броју од 7 децембра 1835 године, показао је читаоцима цртеж једне штампарске машине с оваквим објашњењем: „Художесто печатање књига, о божественог ума, који га измислио и изнашао! Неда се описати, шта је печатање у свету досад већ починило, но види се, да после Бога художество ово род човчески управља". О самој националној улози српских новина други истакнути српски новинар из прошлога века, Данило Медаковић, написао је у уводнику, за први број свога „Српског Дневника" (Нови Сад, 21 јуна 1852 године), и ово: „Новине су једна важнија струка књижевна. Оне су, кад се вешто и приљежно обделавају, кадре бити народу од онолике користи од колике могу бити скоро све остале струке књижевне, једна од друге одвојене, а новине имају претресати и радити о ономе што је живац народни . . . Ја нисам нимало грешио, што сам некад новине назвао „Огњиштем народним". * * * . . . Новине појединих народа имале су своје посебне путеве. Српске новине ходе, такође, својим путем, који су започеле крајем осамнаестог века. Први корак учиниле су у знаку крста са српског грба, у знаку српског крста са четири оцила. Са тим светим знамењем биле су, заиста, оно Медаковићево „Огњиште народно" ■. . . . . Светлост и живи пламен са овог народног огњишта озарио је, за вечита времена, дивне ликоее приих српских новинара, искрених народних људи или понизних народних слугу, како су се сами називали. Први лик је Захарије Стефановића Орфелина, који је био фанатички одан народном послу. Он је улазио у штампарије и у њима се бавио са непоколебљивом вером, да га ту води и проводи сам Бог. Такав је био и у „Типографији славеногреческој благочестивој Димитрија Деодосијева у Венецији, у којој је штампао први српски часопис, и у Курцбековој штампарији у Бечу, којој је стигао за коректора, на две године пред своју смрт, пошто је све своје ствари заложио у манастиру Ремети. Међу заложеним стварима били су и његов дивит и његово перо, којим је писао једино за ползу и шчастије свога народа. Уз Орфелина најлепши је лик Димитрија Давидовића, који је свим својим радом, просветитељским, историчарским и државничким, а нарочито новннарским био „сав Србин". На његовој надгробној плочи на смедеревском гробљу, код цркве Успенија Свете Богородице, стоји натпис: „Димитрије Давидовић, сав