Prosvetni glasnik

322

Просветни гласник

Успех који је постигао у Бечу својим концертом окуражио га је и он се носи мишљу да иде у Београд, настани се у Србији, сакупи и изда народне мелодије. То је он остварио 1861 године, када, дошавши у Београд, подноси 17 јула молбу и тражи новчану помоћ ради путовања по Србији и прикупљања, бележења и чувања од пропасти наших народних мелодија. Кнез Михаило схватио је значај Корнелијеве молбе и 9 августа одобрена је Корнелију сума од 1.200 гроша, која је сума раније дата и Алојзу Калаузу у исту сврху и који је у Бечу издао две свеске своје збирке наших народних песама 1854—1855, док су му друге две остале у рукопису код Ученог друштва. Калаус је компоновао за клавир вариације на познату песму „Што се боре мисли моје". Као резултат тога мелографског путовања по Србији 1861 године, јављају се у Бечу 1862 године његове „Србске народне песме", књига I, писана за певање и клавир, које су биле топло поздрављене и примљене од свих наших умних људи. Позив на претплату објављен је 5 марта 1862 у Јавору. У предговору ове књиге Корнелије пише: „Од многих песама, које сам путујући по народу чуо и у ноте написао, за сада издајем на свет само ових дванајест. Оне нека су претеча другим песмама, које сам такође намеран доцније издати, а за њих могу казати, да нити су боље, нити лошије -од ових дванајест. Може се рећи за ових дванајест песама, да су однизаних дванајест зрна са драгоценога низа народних мелодија, које сам у народу изабрао. Пре ове књиге народних песама (мелодија) издао сам још две, али ја ову називам првом једно за то, што сам све ов^ песме сам собом у народу чуо, и што су оне чисто особина нашега нар-ода; а друго, што овде није само мелодија написана као пре, него сам још огледао те сам свакој мелодији дао вештачки украс, али тако, да у њој неповређен остане дух којим ју /е народ задахнуо. Старао сам се да у хармонији све оно кажем што народ казује у своме сложном певању. А то сам сада могао чинити, јер сам имао прилике тако чути у своме народу". Из предговора сазнајемо у која је места Корнелије ишао и која су му се лица нашла при руци у послу који је предузео. Он каже: „Једина милост Кнеза србског Михаила и високе његове владе учинила је да сам се могао на пут кренути, а ове особе: г. г. Алекса Ристић у Шабцу, Коста Јанковић начелник у Лозници, Љубомир Тадић у Ваљеву, Васа Мађаревић начелник у Чачку, Милан Местановић млађи писар у окр. суду у Ужицама, официри у Крагујевцу и још некоје особе бише ми толико на руци, да само њиховој љубави морам захвалити, што оам могао доћи до овако великог броја дивних народних мелодија." Из овога предговора виде се путеви којима је имала да се креће српска музика, постављена Корнелијем, још од самога почетка, на национални терен. Принцип који је Вук поставио у језику и књижевности, поставио је и Корнелије, саветован Вуком,