Prosvetni glasnik
323
7*
у музици. Виртуоз на клавиру, који је вежбао клавир по 8 сати дневно, саветован Вуком и протом Рајевским сишао је у народ да забележи његово музичко благо и изнесе га и пред страни музички свет. И поведена овом стазом, још од самога почетка, српска музика кретала се напред, имајући увек за подлогу народне мотиве и национални музички израз. Народне песме у Корнелијевој обради пробиле су ону брешу коју је, у српској средини, чинила, нашем уху страна, вокална музика страних народа. И сви други композитори, који су следовали за Корнелијем, имали су да рачунају са овим пробуђеним музичким инсстинком и да само на подлози народне музике граде и стварају уметничка дела националног израза. Од талента и способности ових људи, од њихове проницљивости и способности да гледају унапред, зависио је и њихов успех који им је одређивао историску важност у нашој музици. Мање маркантни и индивидуални они нису могли, са изузетком Јосифа Маринковића, да пре Стевана Ст. Мокрањца даду народној музици уметнички израз и обраду, и у својим делима подлегали су утицају било немачком, било италијанском. Какве веће уметничке концепције они нису уносили у народну музику, и сав њихов рад на томе пољу ограничавао се на хармонизирање народних песама и мелодија просто и стриктно хармонски, без полифоних намера, и без психолошког третирања мелодија и без тонског бојадисања. Ђурковић, Николић, Шлезингер, Миловук припадају добу пре Корнелија и претстављају почетке уметничке песме на страним основама. Хладачек, Хорејшек, Хавлас, Јенко чине групу Словена који радише на српској песми, већим делом по словенским мотивима. Српску школу после Корнелија претстављали су: Пера Димић, Аксентије Максимовић, Мита Топаловић, Јован Пачу, а уметничка српска школа почиње са Маринковићем и Мокрањцем. У овој т. з. I књизи Србских народних песама из 1862 налазило се 14 песама обрађених за глас и клавир, само за клавир, као и за мушки хор. Један од разлога да је Корнелије наиисао ове песме јесте тај да би српске госпођице имале и наше ствари за клавир. Једна од књига изданих пре I књиге из 1862 г. је збирка: Србске народне песме удешене за певање и клавир од Корнелија Станковића. Доласкојм Карнелијевим по други пут у Београд 1861 године, борба у Првом београдском певачком друштву за национални музички правац добија свој нови замах. У животу Корнелија Станковића велику је улогу одиграо и Стева Тодоровић, сликар, одличан певач, са којим је Корнелије