Prosvetni glasnik

Марксизам као економска доктрина

249

вредности, а која теорија има за циљ да изазове код радника мржњу на послодавца, морала би да отпадне. Због тога Маркс, који иначе у својим списима а нарочито у своме главном делу Капиталу врло радо и опширно анализира рад радника и све економске процесе које сматра важним, у опште не улази у анализу саме поделе рада у погледу њене претпостављене штетности. Он, који свугде доказује са ревношћу једног математичара, овде се задовољава најобичнијим тврђењем. У својој књизи, Беда филозофије, Маркс пише дословце по томе питању ово: „.. . корисност једне радионице се састојала много мањр у самој подели рада, него у околности да се радило у већој мери, да се вршила уштеда многих узалудних трошкова итд.". Марксова претпоставка о вишку вредности као закидању од радника била би тачна само онда ако би производња организоване групе остала иста као и пре увођења поделе рада. У Смитовом примеру са чиодама то би значило, ако би производња радне десетине, организоване на принципу поделе рада, и после увођења поделе рада остала и даље 20 чиода по човеку односно 200 чиода за свих 10 радника, онда би заиста свако награђивање старешине из ове производње било умањење награде самога радника. То би било заиста закидање од радника и радник би имао право да сматра да је пљачкан. Али кад увођење поделе рада доноси собом толики вишак у производњи да не само да покрива награду управе радом већ остаје још и за повећање саме награде раднику, прича о закидању од радника ради издржавања управе радом не само да нема никаквог смисла већ је најобичнија неистина. Овакво тврђење је било потребно Марксу за даље извођење његове економске теорије, али оно не одговара истини. У математици су познати трикови, где се вештим скривањем једне погрешке у доказивању могу доказати невероватни апсурди, као на пример, да је два равно три, да је туп угао раван оштром и томе слично. Цела вештина код овога доказивања састоји се у томе, што се у току извођења доказа неприметно склизне са терена истине, па кад је то постигнуто, беспрекорна логика даље води и сама у апсурд. За онога ко не види место где се пут истине напустио, и немогућ закључак добија изглед доказане истине. На сасвим сличан начин исконструисана је и економска теорија Карла Маркса. И подела људи на две класе, пролетаријат и буржоазију, и вишак вредности као закидање од радника у корист послодавца, и потреба класне борбе и уништења буржоазије ради завођења бескласног друштва, изведени су као логичне последице основне претпоставке, а то је да је подела рада у друштву некорисна и штетна. Цела грађевина пада кад се утврди да је основна претпоставка била нетачна.