Prosvetni glasnik

274

Просветни гласник

тој првој београдској штампарији. Око ње се трудио „грешни, многоокајанејши (много бедни) и манши ва иноцех јеромонах Мардарије от манастира глагољемаго Мркшина црква, иже јест близ Чрније Гори". У то време се осећала велика потреба за четворојеванђељима. То се да закључити из чињенице, да је четири године раније, 1548, београдско-сремски архиепископ Лонгин наредио да се препише оно Четворојеванђеље које је штампано у Штампарији Црнојевића. Тај је посао извршио презвитер Вук у Буђановцима (У Срему). II Мардаријево световно име није познато. Не зна се чак ни то, да ли је он прво постао штампар па се тек онда замонашио, или је било обрнуто. Обично се сматра да су стари српски штампари били монаси или бар свештеници и ђакони. То није тачно. Међу њима је било и световњака. Да оставимо на страну власнике штампарија: господара зетског Ђурђа Црнојевића, Божидара Горажданина, Божидара и Виценца Вуковића, кнеза Радишу Дмитровића, Тројана Гундулића, Јеролима Загуровића, Ђованија Антонија Рампацета и Бартоломеја Гинамија. Многи од оних који су се „трудили" око старих српских књига и који су их „рукоделисали" нису били из монашких и свештеничких редова. Један од браће Љубавића, Ђурађ, умро је као световњак, и то у Венецији (2 марта 1519 године), пре но што је било готово његово „рукоделије". Он је то „дело" „начео творити" „коситеровидним буквами" заједно са својим братом Теодором, „калуђером" и „попом" (како стоји у поговору, састављеном у виду „Мољенија Ђура Љубавића ка чаеним презвитером"). Димитрије из Штампарије манастира Грачанице (1538/39 год.) за себе каже једино то да је „Христу раб". У првој штампарији манастира Милешеве 1546 год. радили су „дијак Дамјан и Милан от Црније Загори, од места нарицајемаго Обна, јеже јест близ великије реки глагољемије Саве". Пада у очи да само испред Дамјановог имена пише дијак, и то у једнини. Због тога се не може тврдити да је и Милан дијак. Међутим, то се често чини. Дамјан је био дијак, ђак, а „ђаци су се, поред читања и појања у цркви, често бавили и преписивањем књига". Није био ђакон, тсао што се готово увек узима. Не може се ни очекивати да у манастиру има ђакона, већ јерођакона, а то значи монаха који су у ђаконском чину. Дијак Радул из Штампарије манастира Мркшине цркве (1565) био је такође ђак, а не ђакон. Стефан Мариновић „от града Скадра" био је запослен у штампарији Виценца Вуковића (1561) пре но што је отворио своју штампарију „в страних македонских в ота-