Prosvetni glasnik

278

Просветни гласник

важно да се нагласи, како је то труд једног бившег игумана, а не обичног јеромонаха. Кад је Београдска штампарија престала да ради, Мардарије не одлази у манастир Бању, већ у Мркшину цркву (1562 или пре те године). Тамо не постаје игуман. Јеромонах Сава је „игуман мркшински" (1565), а Мардарије само сабрат манастирски. Не може се узети да је био игуман пре јеромонаха Саве, јер би се доцније називао проигуманом. Милешевски псалтир од 1544 год. штампали су јеромонаси Мардарије и Теодор. За јеромонаха Мардарија се мисли да је исто лице с игуманом бањским Мардаријем. То је потпуно искључено. У поговору Псалтира помињу се и један и други Мардарије, и то без сваке сумње као две различите личности. Јеромонах Мардарије је очевидно био милешевски сабрат. Због тога га не треба изједначавати с Мардаријем од Мркшине цркве, као што се то обично чини. Мардарије од Мркшине цркве могао је да дође у Милешево да би се упутио у штампарску вештину. Могао је да не ступи у манастирско братство. У том би случају поред свога имена и даље стављао да је од Мркшине цркве. А могао је да постане сабрат милешевски. Да је то учинио, не би се доцније враћао у Мркшину цркву, већ би дошао у Милешеву, тим пре што је 1557 год. Милешева поново имала своју штампарију. Сем тога, на књигама које је он штампао, нарочито на Београдском четворојеванђељу, сигурно би стајало да је Мардарије из Милешеве. То је био веома чувен манастир због моштију св. Саве које су се у њему чувале. А био је познат и због своје штампарије. Тројан Гундулић „от великаго града Дубровника" не би пропустио да на књизи своје штампарије видно не истакне, да се око ње трудио један милешевски јеромонах. То би несумњиво допринело да се она брже и боље прода. Нама није познато где је Мардарије од Мркшине цркве научио да реже и лије слова и да штампа књиге. Могао је због тога ићи у Италију, али то је мање вероватно, јер би то свакако поменуо у својим поговорима. Пре ће бити да је он радио у једној од старих српских штампарија, и то по свој прилици у првој Милешевској штампарији, која је постојала год. 1544—1546, а можда и нешто доцније. У поговору Београдског четворојеванђеља Мардарије истиче само то да се „трудио о сем (овом) писанији". Поговор Четворојеванђеља из Мркшине цркве садржи и веома важан податак, да је Мардарије „рукоделисао" слова, и то „от железа и меди и прочаја". Одатле се види да Мардарије није био само штампар, већ да је и слова резао и лио.