Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ ЗА ПОЗИВ У НЕМАЧКОЈ Кад ми у Немачкој чујемо реч „позив", мислимо највише на питање на које се обично, не мислећи и равнодушно, даје одговор о нашем занимању, које садржи сваки званични акт или свака листа података. Али ова реч има и једно дубље значење, које осећамо кад говоримо, на пр. о позваности једног песника, мислиоца или државника за своје доба. Онда нас то потсећа на првобитно значење ове речи које стоји у вези са речју „позвати". Ми смо Д-р Хајнрих Гајслер унутрашње „позвани" да нешто одређено радимо, да вршимо неки задатак који нам је постављен од нечега што стоји изнад нас и што више од нас. Ми тада мислимо на доживљај позваности внаменитих људи, на оне тренутке када су им сврха или задатак њихова живота искрсли први пут јасно пред очи. Оба ова значења речи „позив" имају своју унутрашњу везу, значе уствари једно исто, садрже један унутрашњи захтев човеков, или, ако хоћете да кажемо, они су израз једног старога сна човекова. Унутрашња позваност, и позив који се у ствари врши, треба да буду јединствена целина не само код ретких појединаца него код свих људи. Јер заправо требало би да оно чему ми унутрашње тежимо буде и предмет нашег свакидашњега занимања. Зацело, није нужно ни рећи колико смо ми данас сви далеко од тога људског идеала. Модерни варошанин капиталистичког доба упућен је, сасвим насупрот томе, на потпуно одвајање свога позива од свога стварнога живота. Он свој позив осећа, у најчешћем броју случајева, као нужно али не и радосно занимање ради одржавања живота, тежећи да га обавља са што мање напора, што је могуће за краће време и са што вишом новчаном добити, да би за себе имао што је могуће више слободног времена, да би тек онда истински „живео". Све ове сумњиве појаве нашег кул-