Prosvetni glasnik

Васпитање за позив у Немачкој

281

турног живота, које имају као подлогу журбу за животним уживањима, жељу за заносом и утисцима, преко којих треба да се заборави свакидашњица, имају свој узрок у томе што позив људе више не задовољава и што се оеећа као терет. Модерни човек пати од свога иозива. Притисак околности под којима он врши свој рад наметнуо му је погрешан појам о позиву и погрешан појам о животу. Модерни човек живи у ствари два живота, онај нерадо подношени живот свакидашњег занимања и свој стварни, приватни живот. Оба ова живота стоје један према другоме у супротности која се једва може премостити. Сва филозофија, сва техника, сва духовна и културна висина нашега столећа није успела да ову супротност изглади и да успостави хармонију између захтева заједнице и личнога „ја" човекова. Од овога дуализма пати модерна цивилизација и социјални психолог мора констатовати, проматрајући живот појединаца као и функцију заједнице, да је социјални организам оболео. Зацело, да има изузетака у односу позива и живота, изузетака који пре свега важе за људе који су везани за земљу. За правога сељака нема сумње да његов позив испуњава цео његов живот и, обратно, његов живот налази своје потнуно задовољење у његову занимању. Сељак живи у хармонији природе и баш је то благослов за сваку везаност за земљу. И занатлијски позиви на селу остају нетакнути од проблематике позива. Замислимо како се у овим срединама од давнина одлучивало о позиву младога човека: Било је и остаје само по себи разумљиво да се син прихватао очева позива, те је постајао не само формално наследник његова добра и радионице, него и духовно био носилац искустава која су већ генерацијама везана за тле, за материјал који је тамо постојао, за људе који тамо живе и за њихове потребе и склоности. Сваки прави занат, сваки прави сељачки живот, израстао је на таквим предањима и наслеђивао се и даље, као нешто што стоји изнад чистог занимања, дакле и биолошки, у наследне склоности, а тиме су се стварале и предиспозиције за још већу вичност дотичног породичног позива. Тако је столећима једна породица остајала породица сељака, шумара, рибара, ковача, столара, занатлија уопште. Овде уствари није за млађе генерације никада ни било прилике за какав стварни избор позива. Тек сељакање радништва у градове, и васпитање које са тиме стоји у вези, кидају ову стару везу и уносе проблем позива и у становништво које је везано за земљу, уколико оно не може остати на очинској груди, него се мора селити у град.