Prosvetni glasnik

Археологија Србије

305

Костоцу. Редак уметнички и по величини камео римског императора ратника, пронађен је у Кусатку код Младеновца, изложен је такође, као и м-ноги други објекти разне провениенције. Врло је важан за римске старине и нишки музеј. Србија и суседне земље у римској епохи била је од изванредног значаја за империју. Кроз њу су водили најкраћи путеви из Италије за Исток, па су зато цветале богате провинције Илирика и Тракије. Од вароши у њима значајан је Виминациј, данас Костолац, као метропола провинције. Затим Наисус, данашњи Ниш, Ремесијана-Бела Паланка, Хореа Марги-Ћуприја, Јустиниана Прима код Лебана и друга. У њима је струјала трговина и богатство градског живота тако, да су културне тековине становника биле велике и изванредне. Илирске и Трачке провинције су од 3 века па до пропасти римског царства играле најважнију улогу у политичком животу империје. Кроз све то време скоро сви римски императори су пореклом из њих. И оне су постале средиште царства. Они су чак из њих владали, лагано остављали Рим, док коначно _ Константин Велики није пренео престоницу у Цариград. И он је рођен у Нишу. Сви ти разлози допринели су, да је српско подручје онога времена било политички и културно од најважнијих и најнапреднијих у Европи. у Европи. Овај значај је најездом разних нација на крају антике и почетком Византије врло уздрман. Потоње српске земље у саставу Вазантије играле су као периферна област другоразредну улогу. У њима се поред византијских старина, — од којих су најлепше мраморни архитектонски фрагменти базилике из Стобија изложени у Музеју Кнеза Павла, —налазе германске, хунске, аварске и словенске из доба сеобе народа. Културну декаденцију на почетку средњег века уравнотежила је витална снага нових крвних заједница, које су са савера и истока донеле истина на античко тле нижу цивилизацију, али особито здраву наклоност ка креативном раду у изградњи властитих националних уметности и култура. Тако је под античком традицијом настала и национална српска цивилизација на рушевинама старог света, али створена особитом виталношћу и делатношћу нашег народа. Њеним почетком у средњем веку престаје археологија Србије, и отвара се нова страна српске средњевековне уметности. Ова је својом архитектуром, а особито зидним сликарством дала потпуно нове уметничке форме високог квалитета, и тако снажне, да се могу ставити поред најбољих онога времена у Европи. Д-р Миодраг Грбић

Просветни гласник бр. 6—7

6