Prosvetni glasnik

О српским фрескама

309

фије, дотле је вдримећено код Дечана да је тектонска целина превагнула над сликарством, док код Грачанице, на против сликарска над унупрашњом тектоником. У вардарској и моравокој школи византиока концепција ипак побеђује и иаше тежње за оригинално'шћу у главном подвргнуте су атонској дисциплини. У погледу иконографског проучавања нашег зидног сликарст,ва учињено је врло много захваљујући стручњацима, као што су: Вл. Пежовић, Мије, Окуњев и Л. Мирковић. Данас имамо скоро момплетни преглед тог аидног сликарства, са репертоаром мотива, тема. И у погледу тих мотива и тема показивали су иаши послодавци и уметници тежњу ка оригиналности. Нису се задовољавали конванционалеим узорима, већ су досезали радо у далеку источну традицију или су примали инспирацију и са Запада. Светосавска црква и њени учени архиепископи, по узору на богоносног оца Саву, радо се ослањају на сирске и синајске, па чак и јерменске тековине. Анжујска Јужна Италија и Сицилија у средњем веку још прчки Оријент, у којој је тада било мпого старе источне и коптиске традиције, — пружала је .сем њих могућности и за пријем извесних западних тема. Труд будућих настојања мора бити уложен баш у том правцу, да се пронађу везе и канали којима су допрле у наше 'сликарство иконографске теме, које нису пореклом из Цариграда ни Солуна. Уопште наш културни и уметнички однос према свим околним земљама заслужује озбиљнију пажњу. Колико минуциозне анализе, толико треба ту и широког погледа на ствари. Са 10'вим питањем у тесној вези су и некадашњи приручници, а у истој мери и чувене иконе и миниатуре. Није то једини куриозум да се пелагониска икона Умиљења појављује на иконостасу Нагоричина. Нигде се боље не осећа, на пример, утицај минијатура VI века, него у припрати Сопоћана, у легенди о прекраоном Јосифу. На тим циклусима осећамо пурпурну подлогу рукописа, у духу огаога из Росана или бечког Генезисз. Сликарство рашке школе уопште радо се ослања на старије хришћаиске узоре, док сликаротво XIV века прима инспирације и са рукописа X—XII века, византиске ренесаисе. Досада није се могла установити нека директна копија, што сведочи о реткој инвентивности наших мајстора. У Милешеву видимо да је сликар желео да имитује мозаике, који су тада блистали у Цариграду, Солуну, Сицилији или Равени, Венецији и Торчелу. Запажена је и у живопису моравске школе једна стилска нота која је својствена моза. ицима Карије - џамије у Цариграду. Намеће се питање одакле је толико образовања и позиавања споменика код наших водећих