Prosvetni glasnik

230

Просветни гласник

У XVIII столећу рационалистички филозофи су иокушали да одвоје у школи моралио васпитање од верског, да би школу ослободили надзора и утицаја цркве, мислећи да се наука може да постави у основе морала на место вере. Тако је етворен рационалистички, лаички морал, заснован на резултатима наука. Ж. Ж. Русо, а по њему и француска револуција, су и кроз васпитање настојали да омладину и друштво врате природи; али су и они задржали и још више развили индивидуалистички смер школе, тражећи да школским васпитањем развијају појединце као посебне јединке, а не друштвене јединке, као чланове велике радне и мисаоне народне заједнице, у којој појединац, као човек, једино и стварно живи и дела. Превласт индивидуализма и материјализма проширила се у школама и у друштву кроз цео XIX век и у времену до светског рата. И у ово доба народ, друштво и школа сматрају се само збировима великог броја посебних појединаца, а не и живим вишим организмом, који нма и друге законе развоја од оних који вреде за појединце. Индивидуалистичка педагогија и у наше дане, где има утицаја на васпитање омладине, држи се још увек погрешног уверења да је рационалистички егоизам и саможиви и неморални егоцентризам свето правило у слободном, демократском начину васпитања. На њеним начелима заснована, школа учења и предавања, гомилања знања и туђег искуства, често је на уштрб и штету телесног развијања ученика. Пр« томе се обично мала пажња обраћа моралном в'аспитању, одгоју воље и карактера код ученика. Школе индивидуалистичко-рационалистичког типа дају у главном сујетне, саможиве надризналце, закржљала тела, и суве а каткада и ниске душе и без срца. Индивидуалистички дух квари омладину. — Индивидуалистичко рационалистичко васпитање иде у раскорак <са животним потребама данашњице. Оно се брине о васпитању јединке, као да појединац може сам за себе да живи. Никада се заправо јединка није осећала немоћнијом него у наше време у плутократским и комунистичким земљама. Зато се сада у школи све чешће јављају међу ученицима немили случајеви срдите немоћи разочараних саможиваца. Све више и све у јачој мери у школи избија и групна ученичка суровост. Њеној зарази не могу лако да одоле ни појединачно лепо васпитани младићи из бољих кућа. Разредни пеливани, својим циничким поступцима, уливају и добрим ученицима злу навику: да је целина оруђе дрских појединаца и својеглавих наметљиваца, који прецењују себе а потцењују све остало. Једна од одлика данашњег егоизмом помућеног времена у демократијама јесте та да има необично -много