Prosvetni glasnik

84

Просветни гдзсник

једа« замашан општсчовечанаа проблем, друштвени и морални, везао за извесне наше негативне национадпе особвне, са племе-1 нитом тежњом да зло лечи и да допринесе искорењивању рђавих навика и ружних страсти које су се тако дубоко ужљебиле у наш национални менталитет да су по. але његов саставни део. У овом ј чланку, објављеном још пре две деценије у алманаху сарајевске Просвете, Богдан Поповић је пошао од чињенице да су наша осећања „добре слуге а зли господари." Прелазећи на наш случај, констатује ове појаве: Ми Срби не управљамо добро својим осећањима. Ми смо најређе I њихови господари, а најчешће њихове послушне слуге. Господаретво над ј осећањима треба освојити као и сва друга господарства; а ми смо још су-Ј више млад народ, и нисмо стигли да стечемо ту власт над њима. Осећан>а су реакције, одговори нашег те.ла на спољашње и унутрашње надражаје. Наши су одговори неумерени; ми на сваку драж с поља и изв^тра одмач планемо, и у другом тренутку већ буктимо пуним пламеном. Свеједно је која нас је врста осећања обузела, радост или жалост, страх или гњев, љубав или мржња — ми у сваком случају треперимо од главе до пете. ј У таквом расположењу за разум остаје мало места; а разум уедини може да управља. Човек остављен своме осећању лађа је без думена, и само је ветар страсти гони, не куда треба, но куда ветар хоће — у стење, или у: кобан сукоб.с другом лађом која такође плови без думена. Познајући генезу, постанак и развој појединих осећања, као моралиста, као пеихолог и као социолог, Поповић тумачи њиховуј метаморфозу, њихову трансформацију из позитивних у негативна" осећања: И добра и пријатељска осећаг ј , као љубав, могу у таквом случају: одвести до непријатељских, или до какве лудости; кад су непријатељска, као гњев и мржња, она то чине још много више, Човек, обузет непри-, јатељским осећањем у јачој мери, престаје бити цивилизован човек. Он се тада увек враћа у неко раније стање примитивне дивљине. Осећање је архаично. Кад год је човек узбуђен, он иде натраг у једну ранију историску фазу човечанства; често у врло ране, примитивне фазе. Узбуђен чо-' век подиже гдас, као што је чинно и чини данас примитивни човек, и као што чине деца кад су. сама међу собом, и као што — помињући без увреде — чине животиње, које мучу, вију, ричу истим јаким гласом у свима при? ликама. Узбуђен човек има јачу мимику, и јаче гестикулише, као и његови давнашњи преци.,. Он врши у тим истим приликама обреде, религиозне и полнгичке, кејм су стаЈ>и не двеста но две хиљаде година, и много више. Оц