Prosvetni glasnik

Духомш лик Богдана 'Поповнћа

89

Такво стање ствари трајало је све до 1894, када на катедру књижевности долази Богдан Поповић. Млад и даровит, школован у великим жариштима европске науке, солидаи зналац свих главних евролских језика, свестрано упућен не само у књижевност већ и у све гране духовног и уметничког стваралаштва, Поповић је одмах после свога доласка на катедру отпочео са реформама'. Свестан чињенице да не може бити ни књижевног, ни културног напретка у једноме маломе народу без систематског проучавања великих европских језика и светске књижевности, Поповић је покренуо темељну реорганизацију наставе живих језика и страних литература на Филозофском факултету. До тта времена постојали су само лектори за немачки и француски језик. Сада се оснивају специјалне катедре за главне евроиске ј^зике и књижевности са семинарима, просеминарима, семинарским библиотекама, семинарским вежбањима, као на великим европским универзитетима. Иницијативом Богдана Поповића, основана је још 1897 специјална катедра за теорију књижевности и упоредну историју књижевности, једна од првих посебних катедара зд ове значајне предмете у читавој Европи. Говорећи о Богдану Поповићу као професору, један од његових најодличнијих ученика из прве генерације, Милош Тривунац, евоцирао нам је лик свога учитеља из онога доба када је почињао своју наставничку делатност. Атмосфера која је владала на часовима Богдана Поповића, била је сасвим друга него код осталих професора Велике школе. Његови часови имали су у себи нечега ведрог и светлог, интимног и топлог: Слушаоци — многобројни, јер је поред прве и друге године, које су слушале обавезно, увек било и добровољада из других година, понекад чак и из других факултета — седели су непомично, као на каквом лепом концерту, и гледали нетремице у два паметна ока, што су доброћудно свет^лела тамо за столом на уздигнутом подиуму и као бенгалском ватром осветљавала бујицу умиљатих, чаробних речи, што су их просипала уста често разћучена у осмејак. Младост, дар, памет ученост и доброта царовали су за столом на подиуму и имали само једно име: Богдан Поновић. Ја сам још много раније прс^читао његово уводно предавање 0 књижевности, осетио велику вредност која се крије у том скромном оквиру и тим самим и велико одстојање између себе и писца. Али се на часовима то одстојање смањивало. Смањивало се заслугом доброга професора, који је чннмо све да иас шигле до себе„ да нас ијјиодижц себи, да нам покаже