Prosvetni glasnik

СРПСКИ ЈЕЗИК КАО ИЗРАЗ СРПСКОГ ДУХА

Народ »ије празна реч, како би многи хтели ^а га претставе. Али исто тако народ није ни обична гомила, бесвесна коју треба слепо водити за ручицу, као дете, заваравати је праз«им речима, декламовати јој о моћи и снази, заводити је шупљим и отрцаним речима без садржаја, чинити с њом, у име нације, огледе који могу да стану главе. ( Народ је чврста биолошка и друштвена заједница, постала од векова, формирана у органску целину, одржавана посебним одликама и тежњама, са самосвојним заштитнчм органима и алатима свога живота и својеврсним оруђима своје одбране. И у тим вековима народ је изграђивао своју посебну личност у свима правцима и у свима гранама свога живота. То је потицало из његова духа, самосвојног и самоврсног, којим га је обдарило провиђење још у стварању. Народ који не успе да себе самосвојно и својеврсно изгради, да оспособи и усаврши своје стваралачке духовне моћи и снаге, као алат за своју самозаштиту и самоодбрану — такав народ мора пропасти, или ишчезнути нетрагом, или се претопити у други духовно јачи народ. Савремена наука потпуно погрешно поставља ове проблеме и већ је крајње време да се ревидирају схватања у науци о народама. Није ни чудо, и те су науке пале под утицај материјалистичке мисли која је поставила на главу сва питања, па их решавала не с обзиром на развитак духа народног већ често тражила аналогију и позајмице и онде где су очигледни самосвојни извори посебаих култура, а обично је целу историју и етнику појединих народа стављала на чисто материјалистичке осдаве и само у материјалном тражила разлике самосвојном разБИТК У народа. Таква наука је сличности у духовним погледима р»азних народа обично тумачила као угледања, јер није ишла у Дубине извора из којих су потицала та стварања.