Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

речју поздравити и један син у цивилном оделу, бивши професор. Богословије, професор школе, коју си за вечита времена задужила.

„Најмилије ти је било, да богослове и новопосвећене свештенике називаш децом својом и један од те духовне деце твоје, ево, хоће да се одужи Мајци, која је без порода свога стекла многе синове, који синовски мисле, синовски осећају и синовски жале за изгубљеном добротворком својом — за изгубљеном Мајком. ·

„Хвала ти, велика Српкињо, хвала ти, ретка жено !

„То ти вели један бивши професор Богословије, један чатац, који се облачи у стихар, да твој погреб увелича, да твоју хришћанску душу свечаније испрати Вечноме, Праведноме Судији и Спаситељу Света — Спаситељу, који те жељно, као добру рабу, зове речима: „приди ко мње, трудјашчајасја — приди и аз упокоју тја“!

„Не лијем сузе ја за тобом, верна хришћанко и ктиторко овога светога храма! — Не плачем ја, јер нисам, како апостол вели, од оних, који немају наде. Ја се, као и сви верни, радујем хришћанском радошћу, јер је једна побожна душа, која је на земљи живила небесним животом, прнула у небесне висине, отишла још више, и ако је и на земљи високо стајала и била „град на високој гори“, и ако је била видело свету и мелем свакоме невољноме и уцвељеноме паћенику. —

„Плакго бих, туга би ме обузела, кад бих сада помислио, шта ће ргдити они сиротани и измучени паћеници, који су прелазећи праг твој, увек налазили материнске утехе и хришћанско милосрђе. Плакао бих, кад се не би испуниле надеи идеали твоји, који су, ретка Српкињо, испуњавали срце и душу твоју. Плакао бих, кад у српском народу не би имао ко тебе да наследи, Мајко многих напаћених и угњетених Срба и хришћана! Непријатно би ми било, кад ова наша и доцнија генерација не би умела ценити заслуге твоје на пољу вере, народности и просвеше наше. Тешко би ми падало, да твој узорити, хришћански и родољубиви пример остане усамљен и да ти, слична Мироносицама и славним светским женама, останеш једини пример родољупкиње у питомој Србији и лепој Шумадији нашој!

„Ти зидаш цркву — дом Божји. Ти, која си у срцу носила истинску веру у Бога, хтела си да Бог излива Милост своју у дому, који си Му ти саградила. Ти помажеш сва хумана предузећа у домовини нашој. Твој дух прелази државне границе да и преко њих издашно помогне, да и тамо нађе измучену крв од

СОХООХОСХОСХОбХОоХОВ | — 99 — – ОСХОСХОСХОСХОСУОБХО