Prvo naučno delo o trgovini dubrovčanina Benka Kotruljića

рактер и замењујући га у словинским«“.“ Са севера му придолажаху Хрвати а са југоистока Срби, које је нарочито потоња турска најезда са њихових огњишта, потискивала, тако да је већ у току 15. а нарочито 16. века младо племство дубровачко све то више и јаче неговало језик „словински“, на коме после Гундулић, Ђорђић, Рањина и Палмотић подигоше песничку славу дубровачку. Котруље или Котруљићи беху и сами угледна српска трговачка породица, чији се чланови већ концем 13. и у току прве половине 11. века (1880—1350.) из Котора у Дубровник доселише и у

' Првобитно грчка (коринтска) колонија (основана око 3—4. века пр. хр.) Епидавар (стари Дубровник Кацдјизатесећла, коме је на сву прилику Цавтат служио као пристаниште) пао је био прво под римску власт п за време римске владавине у Илирији сасвим већ и полатињен био. Канал — Сапа — везивао је стари град са луком Давтатом — од речи Став — пи отуд и паш назив Конавала). У 7. веку п. Хр. Јужни бловени, освајајући и оспивајући себи нову отаџбину на Балкану. порушише овај стари град Епидавар, те бегунци његови основаше пови град Дубровник (Кадиза), који је прво стојао под византијском влашћу, затим од т. 1205 —1358. под заштитом Млетака, од 1358—1596. под мање више Формалним угарским, а отад па све до 1806 т. под турским окриљем. Од г. 1806—1814. пао је бло сасвим под Француску власт, изгубивши државну самосталност, п од т. 1815. најзад припао Аустрији. Мемогући у властеоски растројеним српеким државама средњега века наћи свога природног савезника п заштитника (кад, по Његушевим речима, великаши „за правило лудост изабраше“, или пак, по речима Хериберга, обесмртише државну глупост своју), Дубровник је зарана уочио војничку државну превласт Турака (вакључујући свој први уговор са Турцима у Бруси већ 1865. т.) и, илаћајући им све богатије дапке, откупљивао тиме своју самосталност и слободу. Док се малена Шрпа Гора у свом природном граду од кршева једва одржавала очајном витешком борбом, Дубровник се међу тим одржавао својом великом државничком (сквилибристичком) политичком типкошћу п уметношћу све до почетка 19. столећа дакле баш до онога времена, када се по паду његову поче подизати Орбија.

Као што рекосмо, нови Дубровник добијао је, парочито досељавањем Срба, све изразитији словенски карактер. Срби Херцеговци унесоше у Дубровник нову народну снагу, своју велику трговачку предузимљивост и своју песничку жицу. Карактеристична је опа народна дубровачка прича, како је дубровачка тртовина уопште живље се и развила и оспажила тек одкако се Вук Овчаревић из Мостара (од кога своје порекло води и породица Гучетића) богат стоком у Дубровник доселио био (В. . 5!ојапотса: