Putne beleške po staroj Srbiji 1871-1898.

121

долазио у Дечане и Пећску патријаршију, тај није пропустио а да не посети и Девич. До српско-турског рата (1876. г.) Дечане су посећивали многобројнп посетпоцп из Ниша, Лесковца, Прокупља, Врање, Ппрота, Трна, Брезнпка, Видпна, КумановЩ Криворечке Паланке, Кратова, Кочана, Ћустендил Ван.о, Штппа, Велеса, Сконља, Тетова, Дебра, Призрена, Hehn, Приштине, Вучитрна, Митровице, Новог Пазара, Сенице птд. итд., као и из Босне и Херцеговине, што се видп и из запаса у самом манастиру, а и сада join има живпх .ьуди у свима горшим местима, који су ишли у Дечане не један пут, већ и по два и по три пута да се поклоне своме светом Краљу, и отуда доносили кућп иконе светога Кража и других светытежа српских, којима су у манастиру обдарпвани. Поклоници светога краља доносили су из Дечана il шпшарке са борова, којих има много око манастира и уз пконице и крстиће својима их поклашали. И те су шпшарке пред својпм иконама држали као светпњу само за то што су из манастира Дечана. Тада нико није говорио: идем у Дечане, већ идем у Свети Краљ li готово у свима горшим местима свети Краж и манастир Хилендар имали су своје метохе куће за одседање калуђера кад дођу да зову и уписују госте, а у главним градовима су и стално по један калуђер Дечанац и Хилендарац седили. PI свп ти посетиоци светога Краља свраћали су у Пећску патријаршију и Девич, а многп су свраћали и у Грачаницу. Дуваровп припраге Грачанице такође су пуни изрезаним именима посетидаца из горе побројаиих места. 3B )

38 ; Излишно je говорили колика je непромишљеност била при уступању Дечана руским калуђерпма. Неоправдан je и изговор, да je то учшвено за заштиту од Арнауташа. Манастиру није никаква опасност претила од Арнауташа, a материјална опасност дошла му je од самих калуђера који су манастпр из себичних рачуна задужили. Да je било веће енергпје и сталног надзора у економнјп a мање себичности и нехата, манастпр не само што не би био дужан, но би био у стаи.у да у својим л окал има издржава бар једну стручну школу од повећег броја ђака, сироте и напуштене деце из свију српских крајева у отоманској империји, а не да се непрестано апелује на родољубље појединих грађана за добровољне прилоге на одужење манастирскпх дугова, којпма, по уведеној практицп, не би било краја. У потврду овпх навода имао бих навести много примера и факата, алп