Putne beleške po staroj Srbiji 1871-1898.

73

Лист „Призрен“ имао je својих иретплатника и изван прпзренског вилајета у Ћустендилу, Прилепу, Охриду, Велесу и Битољу. У Ћустендилу су ыу били претплатнидп Браћа поп Поваковићи, Синови Хаџи Трајковића, Коста Трајковић, поп Макарије Поп-Новаковић, аза још 10 претплатника учитеља и свештеника у околини Ћустендпл-бањској шшьато je 10 бројева преко Дојчпна ханџпје. Други пут сам долазио на Косово у 187 4. годный из Призрена, када сам први пут посетио манастир Св. Уроша у Неродимљу и Грачаницу. Пролазио сам кроз Косово још и у августу 1875. и мају 1876. године. После убиотва првог српског консула у Прищтинп Луке Марпнковића, поставлен сам на његово место. Тада сам дошао на Косово преко Скопља железницом 25. јуна 1 890. године, и ту остао све до 12. децем-

па да њихов рад, као српских учитеља, буде корпсан по Српство, ипак je то писмо изазвало сумњу турске власти, те je Милош 28. децембра затворен у нишком затвору, који je био у тврђавп нишкој, где je глађу, жеђу, смрадом па и бојем мучен све до 20. марта 1873. године, када je по заповестп онд. призренског валнје Абдураман-паше спроведен у Призрен. На неколико дана пре но што he га спровести у Призрен, нишки мутесариф телеграфом je известно призренског валију Абдураман-пашу о томе, како je из 'Србије учнњено пита!ье, зашто je Милош Лекић, којп има српски пасош, затворен у Нишу, па пита валију, шта да одговори на то cpriCKO.i влади. У одговору на то Абдураман-паша je наредио нпшкоме мутесарпфу, да на питање из Србије одговори, да je Милош умро, a међутим да Милоша под јаком стражом спроведе у Призрел. Ja сам се добро познавао и дружно са Јакуб-Сабри ефендијом, еврак мудиром (главним архиваром призренског вилајета), у чијој се je канцеларпји и експедиција вршила, те сам њему у канцеларпју чешће пшао и није ми замерао кад год бих узимао каква акта и читао. Тако сам једнога дана и у месецу марту 1873. год. био код њега и прочптао горњи извештај нишког и одговор Абдураман-пашпн. И запета после неколико дана стпже у Призрен Милош Лекић, кога су до Призрена спровели четири турска жандарма. Милош je у Призрену затворен, а за тим суђен и осуђен на пет година заточегьа |г Дијарп Бећиру, куда je окован ланцима спроведен из Призрена 23. августа 1873. године. Жена Милошева, која je била остала у Нишу, вратила се натраг у Србију, потпомогнута новчаним прилозима Мите КоциЬа, Кола Рашића и других грађана нишкик, а Таско Узуновић одвезао je колима до границе бесплатно. Милош je по издржању петогодншњег заточења у марту 1878. године пуштен и дошао у Београд, где je добпо постављење за практиканта при среској канцеларнјп у Брезнику, а после за учптеља у Пироту, где je 7. новембра 1880. године пспустпо ыногопамучену душу и сахраљен у старом тиобарском гробљу. Жена му Милка остала je