Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

140

XI. седница 15. фебруара 1920 године

Немојмо се варати. Овде су области једна концесија. Иде се на сусрет тежњама оних група, које са историјских и других разлога траже што веће једцнице. Питање дали ће се мсгћи успети да се онај споразум, који je век постао једна баланизирана реч, овде спроведе. Ja имам неку бојазан да то неће успети али неће, господо, после тога доћи до стварања неких јединица на темељу историјских граница, него he доћи нешто сасвим друго оно што је дошло у Француској за револуције, и оно што је дошло у Италији. И ако дозволите, да дам једно мало поређење измефу наших данашњих прилика и прилика и у време уједињења Италије, ja hy вам прочитати један мали ставак, из једне добре радње г. Миливоја Петровића који гласи (чита): Историја уједињења талијанског народа казује нам такође, да су се Италијани, вековима навикнули да живе раздвојено у разним областима, у прво време тешко прилагођавали животу у заједници. Данашње наше прилике веома личе на доба стварања Италије. У доба уједињења Италије њен југ је донекле давао слику данашње Хрватске. Прво Мацини, а за тим Кавур, били су присталице покрајинских самоуправа. У врло кратком периоду времена Кавур је променио неколико својих планова за унутрашње уређење Италије, Прво је био за покрајинске самоуправе у историјским границама, затим за нове покрајине и на послетку као да је сасвим био одустао од покрајинских самоуправа. Његов министар унутрашњих послова Марко Мингетије 1860. године, био је спремио један пројекат о административном урефењу Италије, који је у погледу покрајинских био доста сличан данашњем пројекту г. Протића. Али што је време више пролазило, вели Михеле Витербо, све се више страховало да установа покрајина може скривати клице опасности за државу, у тој.ико више што се аутономистички покрет све више развијао у иеколико провинција Италије. Фатална нужда ствари наведе Кавура да одрекне административну независност Тоскани, обећану раније Бетину Риказолиу (шефу тосканске револуционарне владе из 1859. године) и да je ограничи Напуљској. Када je мало Aieсеца после тога Кавур умро, проблем је још био нерешен. Али кола су била отишла низа страну и централизација Француске била је примењена у целој Краљевини.“ Господо, кажем, ја сам оптимиста. Ми можемо да се задржимо неко време у тим расправама, у тим тешкоћама, које имамо, хоћемо ли да створимо те области онакве мли овакове. Искључено је да би могли ради идеје нашега народног јединства и потпунога нашега стапања, да победе оне тенденције, које траже историјске границе; то је искључено. Пре je мбгућност ако се не прихвати компромисно решење које доноси области да ћемо остати код наших жупанвја, код тих јединица, које је живот до данас створио, а које су управо прогутале покрајински централизми. Могу вам на име рећи, господо, да је жупанијску самоуправу, коју смо ми имали пре, сасвим прогутао покрајински централизам. Тај централизам покрајински иде тако далеко да чако свим пољским и шумским степама решава још у последњој инстанци покрајинска влада, да за те хитне ствари постоје по три до четири компетенцпје, док судови у две инстанце могу да одузму човеку част и да га осуде на више година тамнице. То је тај централизам за који се данас тежи и који се тражи, а тај не ћемо. Ми југословенски унитаристе хоћемо једноставну државу са управном декоцентрацијом' али и децентрализацију с помоћу самоуправа у мери и

границама, које одговарају степену развитка нашега народа. Ја сам, господо, тиме свршио и изјављујем да да ћу гласати за нацрт Устава како је предложен. Желео бих извесне промене баш у томе погледу, да створимо што савршенији инструменат за наше државно јединство, али изјављујем, да и овај Устав сматрам довољно савршеним инструментом, да се наше народно и државно јединство може несметано и без опасности развијати. Дозволите ми, да се осврнем још само на једну примедбу г. Настаса Петровића, који је рекао да је овај Устав реакционаран. Изјављујем да нисам накад у своме животу био реакционаран, да нисам никад починио реакционарна дела. Али велим да Еу бити и реакционар, ако је то потребно за наше народно јединство, сматрајући да кад радим за пуну победу народног јединства вршим у ствари најнапредније, најнационалније и најреволуционарније дело. Чује се: Тако је!) Подарсдссдник Д-р Томислав Томљеновић: Ja одгађам седницу за после подне у 3 сата. Седница је завршена у 12 часова у подче. (Седница се наставља у 15 и 30 часова.) Подаредседник д-р Томислав Томљеновић: Отварам наставак XI. седнице Уставотворног Одбора. Реч има народни посланик грсподин Едбин Кристан. Едбин Кристан: Господо, социјалистички клуб поднио је један нацрт Устава, па треба да том пригодом рекнем две до три речи. Разулlе се, да би се о том могло говорити веома много. Али то би било тако много, да за то ми немамо времена, а пошто ће бити прилике у специјалној дебати, да се говори о појединим тачкама, ја Еу бити слободан, да будем колико je могуће кратак. Треба прије свега да изјавим ово. Ми подпашамо свој нацрт Устава ради тога, јер држимо, да онај нацрт Устава што га је поднела влада, није способан да буде добра база за специјалну дебату. Али нисмо поднели овом одбору једнога социјалистичког нацрта Устава, значи нисмо поднели такав нацрт Устава, какав бисмо израдили и поднели, да je ситуација у овој кући друкчија, да имамо овде већину и да не стоји проти нама једна већина, која je убеђена у буржоаску идеологију и од које се никако не може очекивати, да he рушитити onaj друштвени поредак, који сама заступа. Ми смо се задовољили тиме, да поднесемо један нацрт Устава који би могао бити прихваћен и у садањим приликама од свију група, које озбиљно хоће да пораде за социјални прогрес. Било је овде чути речи и са клупа ваи левице, које су звучиле онако пријазно социјалним захтевима, радничкој класи и т. д. Ја додуше морам признати, да сам пр.илично скептик у тим стварима, јер обично теоретска љубав према радничкој класи и према социјалном напретку веома се губи, брзо се губи, ако треба да се преноси у праксу. Ja тиме нећу да кажем, да нема у центру и на десници и вани много добрих људи, људи златнога срца, људи, који би били спремни да даду u последњу кошуљу за сиромака, само што тиме није ништа решено, јер се социјално питање не решава милосрђем. Најбоље срце не може да решч оно, што сачињава језгру социалнога питања. Али ако имаде овде збиља група, које хоће да помогну држави на путу у једну будућност, која мора да се створи, онда Ее тај нацрт, што га ми подносимо, давати много прилике за то. Л4и, господо, сасвим лепо разумемо, да имамо овде и no свој прилици у земљи једну већину, која