Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

Stenografske beleške

velikih nedostataka nacrta Ustava vlade g. Pašića: što u njemu nigde nije našao princip zaštite racionalnih manjina, kojih ima vrlo mnogo u našoj zemlji. U pitanju jezika, gospodo, dolazimo u priliku, da jedan deo toga rešenja odmah i primerimo. Ne bih se mogao složiti sa g. Divcem, da to pitanje treba pomenuti u Ustavu samo toliko, da će se ono zakonom resiti. Smatram da je to pitanje toliko važno da ga treba Ustavom resiti. Onim stanovnicima, koji ne govore srpsko-hrvatski i slovenački, a koji u kompaktnim masama žive u izvesnim krajevima naše zemlje, treba zagarantovati pravo, da se u opštenju sa svima vlastima u zemlji mogu služiti svojim materinjim jezikom, a to je pravo toliko važno, da njega treba zagarantovati Ustavom, a nikako ostaviti zakonodavcu da ga on reguliše. Najzad ja se slažem i sa onom gospodom, koja tvrde, da u opšte odredbe ovoga prvog odeljka treba uneti još po koju stvar. Ja mislim naročito na administrativnu počelu zemlje. I taj član, o administrativnoj podeli zemlje, našao je mesta odista u prvom odeljku nacrta Ustava počam od nacrta g. Stojana Protića, nacrta Ustavne komisije i svih ostalih osim u nacrtu vlade gospodina Pašića. Još samo jednu napomenu, pa da završim. Ovde se vrlo često isticala potreba za sporazumnim radom i palo je vrlo mnogo lepih reči o sporazumu. Ja sam slobodan da upozorim gospodu na posledna dva broja »Demokratije«, glavnog organa jedne od stranaka, kto je vladaju,i na ovajpasus iz njih: »U jučeranjem broju se kaže da je nacrt vladinog Ustava jedina mogućnost rešenjaustavnogpitanja«. U današnjem broju kaže se na pr. ovo: nema, dakle, da se bira izmedju vladinog nacrta i nekakvog boljeg nacrta, nego izmedju vladinog nacrta i nikakvog. To, gospodo, nije politika sporazuma. To je ultimatum koji vlada postavlja Ustavnom Odboru. (Dr. Laza Markovič: Ne vlada, nego pisac, koji je napisao članak.) Gospodo, ako jedna stranka u svome glavnom organu demantuje svoje najbolje predstavnike u Ustavnom Odboru, to onda nije stranka. Ja smatram da postoji koordinacija izmedju glavnog urednika i predstavnika te stranke u jednom telu kao što je Ustavni Odbor. Ja sam hteo ovom napomenom da ukažem na sve one zakulisane momente, koji se na ovaj način manifestuju, i kad je reč o tako važnom pitanju kao što je ustavno pitanje. Taj fakat najjasnije pokazuje da ovaj nacrt Ustava diktuju upravo samo interesi jedne dvorskomilitarističko-bankokratske klike koja vlada ovom zemljom a nikako interesi naroda, koji nas je poslao da mu donesemo jedan slobodouman i dobar Ustav. Predsednik Momčilo Ninčić: Govor g. Markoviča pokazuje da ni opomene predsednika ne vrede mnogo kad se poslanik reši, pošto poto, da se ne drži poslovnika. Ima reč g. Ljuba Jovanovič. Ljuba Jovanovič: Ja ću, gospodo, ovde izložiti svoje gledište na neka pokrenuta pitanja redom kako ih postavlja vladin predlog.

O obliku vladavine neću govoriti u opširnosti u kojlofl su gospoda govorila. Tačno je svakako ono, što je kazao g. Sima Markovič o obliku vladavine, ne treba govoriti teorijski bez obzira na konkretno stanje, da mfože biti u jednim zemljama, na pr. u Engleskoj, bolja monarhija nego što je u nekim drugim zemljama, na pr. u Francuskoj, republika. Tačno je da r.ema nikakvog savršenog oblika vladavine. To su više djačka mišljenja i školske fraze kako je ovaj ili onaj oblik savršeniji. Države i njihovi oblici i njihova uredjenja su rezultat ne neke ankete političke i profesorske, nego rezultat mnogih i mnogih činilaca istori jskih i društvenih, pa je tako i kod nas, tako u Francuskoj, tako u Americi, a takoi u Engleskoj. Vrlo je često bivalo, to je gotovo po pravilu bivalo, kad je neka država pretrpela neki veliki neuspeh u unutrašnjoj ili spoljnoj politici, da je došla kao reakcija premena vladavine. Tako je bivalo u Francuskoj, tako je bivalo i po drugim zemljama. A što mi, koji smo za predlog vladin, nismo govorili o našim domačim prilikama, jasno je da to nismo uradili zato što nismo mogli govoriti, što ne bismo imali što govoriti, nego što smo hteli da protivnike našega mišljenja ne navodimo na teren, za njih nezgodan, pa da se posle žale, kako smo ih naveli da govore o škakljivim za njih pitanjima. Tako treba tumačiti naše držanje, naše ćutanje, a imalo je mnogo što da se ispravi u onome što je s protivne strane rečeno ne samo u opšte o obliku vladavine, nego i o monarhiji u nas. Tako je bio naveden, kao vanredno lep primer i dokaz, da bi i u našem narodu republika cvetala, Dubrovnik, kao da je Dubrovnik nekada bio republika. Dubrovnik je bio mala slobodna opštinska oblast, a ako pisci dubrovački, i mi ostali često uz njih kažemo da je bilo dubrovačke republike, to je malo natezanje, navijanje istorije. Dubrovnik je nazivao sam sebe »općinom« u našem jeziku, pa su ga i drugi tako nazivali. Dubrovnik nije bio nikada nezavisan. Do 1358. godine bio najpre pod Vizantijom, pa pod oligarhiskom mletačkom republikom, a od 1358. godine on je bio pod raznim suverenima, monarsima, najpre pod ugarskim kraljevima, zatim pod sultanima i posle pod Absburzima. To je trajalo sve dok nije došao veliki slom od francuske revolucije i Napoleona. Kad bismo na taj način prešli noviju istoriju i pretresli našu kako je ovde izlagana, moglo bi se mnogo što šta ispraviti u govorima gospode predgovornika. Ovde je naročito sa najvećim zadovoljstvom isticao g. Sima Markovič oficirske poslove i oficirske smutnje i to je isto kao specijalitet monarhije. (Dr. Sima Markovič: Ne u svima monarhijama, nego specijalitet naše monarhije.) Milo mi je što g. dr. Sima Markovič dodaje, da je to specijalitet naše monarhije i da toga ne mora biti u svima. A molim vas, gospodo, recite mi: da li je bilo u Francuskoj republici od njenoga postanka, upravo od 1878. go-