Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XV. sednica 21. februara 1921. godine.

novane i opravdane. Vi ste mogli videti da ovako stiliziran ovaj član ostavlja otvorena vrata za mnoge zloupotrebe, za mnogobrojne zloupotrebe, koje posle mogu da pohode veliki broj naših gradjana, naročito radnika. Pa onda te zloupotrebe ne idu u korist ni našem narodu, a ni u korist našim prilikama. Iz toga razloga jia bih molio da se prihvati ili redakcija koju je g. Avramović predložio, ili da ostane ovaj član pa da izradimo novu redakciju, koja bi bila svakako bolja nego ova, jer ovo ne vredi ništa, prazno je I nepotpuno, pa tek onda da predjemo na glasanje. Ja polažem veoma mnogo na to. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. dr. Laza Markovič. Dr. Laza Markovič: Gospodo, nesumnjivo je, ako nema nikakve odredbe, da može to da izazove prilikom tumačenja Ustava i takve posledice, da nastupi ono, što mi nismo hteli. Ali s druge strane priznaće i gospoda koja čine primedbe, da se to ne može dopustiti, to krajnje individualističko gledište, i da se slobodna kretnja uzme tako apsolutno da nikakva otstupanja od toga ne mogu biti. Kad bi svi grad'jeni bili ispravni i kad bi svaki pojedinac svoje dužnosti prema celini užoj ili široj vršio onako kako treba, onda bismo mogli -mi ovako apsolutno rajsko carstvo slobode kretanja predvideti- A ja mislim zato da se u ovome pitanju može naći jedno rešenje koje će isključiti zloupotrebe, a mislim da se to rešenje sastoji u ovome, da se kaže da slučajevi proterivanja moraju izrično biti zakonom predvidieni i dopušteni, i onda bih ja predložio dodatak članu ovome koji bi glasio ovako: Prvi stav ostaviti kako je u vladinom predlogu prva rečenica: »Ni jedan gradjanin ne može biti izagnan iz države«, a druga rečenica po mome predlogu glasila bi ovako: »On se ne može proterati u zemlji iz jednoga mesta u drugo ni zatočiti u jednom mestu sem u slučajevima koje zakon izrično predvidja.« Ja molim g. Vuičića i g. Avraraovića da to prime, jer, gospodo, ne možete odbraniti varoš od skitnica. (Dr. Sima Markovič: Šta su to skitnice? Vi nezaposlene radnike, koji su ostali bez posla bez svoje krivice smatrate kao skitnice.) Skitnica nije onaj koji je gradjanin jedne opštine, a zakon o opštinama predvideo je kako se stiče pravo gradjanstva. Na prvom mestu gradjanin ne može da se smatra skitnica. Drugo, vi me pitate šta su skitnice, ja ne mogu da vam dam definiciju skitnice u ovome momentu, ali ima takvih ljudi koji se nalaze u. povratu, koji vrše krivična dela, koji su osudjivani nekoliko puta policijski i koji se nalaze u varoši tražeći prilike da vrše krivična dela, a vi nam ne date da takve ljude uklonimo. (N. Divac: Šta ćete postići time, ako ga oterate iz jednoga mesta u drugo, ako je kriv neka se kazni.) Ja predlažem da se ovo što sam pročitao doda u čl. 13. kao druga rečenica. Dr. Ante Dulibič: Što se tiče člana 10. koji kaže: Da nijedan gradjanin ne može biti izagnan iz države, mi se sa ovim članom potpuno slažemo. Ali ova

odredba nije potpuno i s obzirom na tumačenje glede glasovanja da se te izmene- u jednome članu ne donašaju. Glasovanje ne govori samo da se glasuje za nadodatke, za nadopune, u koliko one mogu stati skupa sa istim vladinim predlogom. Ja sam bio l slobodan da sastavim jednu takvu nadopunu, ali su me druga gospoda pretekla i predložila su u suštini ono što bih ja hteo da predložim. Gospodin Markovič pristaje da se primi ova stavka koja bi glasila da se jedan državljanin ne može proterati u zemlji iz jednog mesta u drugo, ni zatočiti u jedno mesto izuzevši slučajeve koje je sam zakon izrično predvideo, tako nešto slično. Ja se s tim potpuno slažem, ali mislim da jedna stvar nije potpuna, jer u Ustav treba da dodje, a ja mislim da toga ima u ovome Ustavu i ovaj stav, da svaki državljanin može po volji i želji izabrati mesto prebivanja i bavljenja, zbog toga ova je odredba nepotpuna. Ovde se govori da se jedan gradjanin ne može progoniti iz države, a to je stvar po sebi razumljiva. Ne može se jedan gradjanin iz naše države baciti u drugu državu, jer, ako je zao oovek neće ga druga država primiti. Ja bih želeo da se prakticira, kao što se čini danas, nego da se i danas držimo 61. 10. da ne bi gradjane gonili iz države, i da ne bi niti zavičajnike danas iz-svoga zavičaja izgonili, zato smatram da je neophodno potrebno, da se takodje nadoda ova stavka po kojoj jedan državljanin može protiv volje da si izabere mesto prebivanja i bavljenja. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. dr. Voja Marinkovič. Dr. Voja Marinkovič: Gospodo, ja mislim da je vrlo- nezgodno zadirati ovom dopunom u celo zakonodavstvo. Preterivanje kao kazna može biti samo na osnovu zakona, jer se kazne samo zakonom ustanovljavajju. To se po sebi razume. (Sima Markovič: U Ustavu). Nije to običaj unositi u Ustav. Možemo zavesti da kazne propišemo i u Ustavu. Ima sličnih predloga što se predlaže da sve udje u Ustav, i moglo bi i to- ući. Tako isto, gospodo, pitanje o stanovanju može ito biti posao zakonodavca. Ja ću samo da napomenem ovo. U posljednje doba usled teškoća stanbenih koje su nastupile u varoši da su se morale preduzeti i preporučivale su se u većini razne mere kako bi se preterano i nepotrebno nagomilavale sprečilo. To bi prosto predloženom odredbom bilo sprečeno da se ma šta može preduzeti. G. Markovič je rekao, da smo mi u ranijim Ustavima bili zaštićeni i da nam je oslobodjenje i ujedinjenje donelo ovo proterivanje iz mesta u mesto. Pa, gospodo, po ranijim Ustavima proterivanje iz mesta u mesto moglo je biti u slučajevima, gde je zakon to izrično predvideo. Ta odredba bila-je izrično predvidjena u Ustavu, i kako je bilo izlišno da bude izrečena u Ustavu, a svaku kaznu zakon mora izrično predvideti, inače ne može da se primenjuje. I u tome pogledu ova odredba sadašnjeg člana 10- potpuno je dovoljna. Proterivanje od onoga dana, kad Ustav