Rad : list za nauku i književnost

100 | НД = па = све

наочаре, а ови су скоро увек навучени маглом пристрасности, кад год разгледају словенске и романске народе и њихове умне производе.

__ Али о томе другом приликом. За сада ћемо у кратко проговорити коју о самом Макијавелијевом делу, за тим о његовој користи и напослетку о српеком преводу, 9 коме већ унапред можемо рећи, та је преводилац све учинио, што м же покварити радост, којом дреба сваки да дочека овако дело. | ;

Много је славних критичара писало о Макијавелијевом „Владаоцу.“ Бранили су га Русо, АлФијери, Липсије, Маколе, Халам и многи други. Кудили су га нарочито Фридрих Велики и Волтер:

Макијавели је ову своју књигу посветио Лоренцу Медичи, олорентинском владару, па га њом учи, каква треба да буде влада-

_ очева политика, ако жели да му рад буде крунисан успехом. У тим

поукама писцу није никакво мерило моралност или неморалност политичких средстава, које препоручује, него само њихова практичност и ксрист.

— Али у другим својим делима Макијавели ватрено брани поштење, слободу, републику! Како се могу објаснити и измирити те противности #

Да би то објаснили, неки су покушали доказивати, како у „Влададцу“ Макијавели не говори збиља, већ само пише сатиру 0 тиранима. Поучавајући токорсе владаре, хоће у ствари да поучи народе и да свету на видик изнесе сва неваљалства и злочинества неограничених монараха. Ово мишљење није одржало победу. Изнети овде све разлоге, који то мишљење обарају, не допушта нам одмерени обим овога красткога прегледа, То би се могло све изложити само у нарочитој опширној студији о Макијавелу. ( тога ћемо овде изнети само ресултате. –

Има их који мисле, да је Макијавели хтео својим поукама навести Лоренца на опака дела, те је саветовао тирану оно, што се тиранима допада, како би овај што жешћу народну мржњу на себе навукао и што брже сам себе упропастио. Има још више разлога против овога, него ли и против првога мишљења, који очитују неоснованост његову.

Шта хоће дакле Макијавели својим „Владаоцем 27

Да би се могло доћи до потпуна разумевања онога, што је Макијавели смерао својом књигом, треба имати најпре пред очима јасну слику италијанских и европских прилика у ХИ. веку. То је доба Фердинанда Католичког, Луја ХТ. и Хајнриха УШ. Сва ова три владара боре се свим могућим средствима против Феудалне ариетократије и против сеталих партикуларистичних елемената у својим државама. Укидање територијалних повластица, уништавање феудалних права, ограничавање муниципалних. слобода, непризнавање имунитета, централисање власти у владаочеве руке, то су карактерни знаци тога времена. ЈА“

Тадашња је Италија поцепана била на многе државе и државице. У свакој је државна власт паралисана била непрекидном борбом између властеле, барона, општина и владара. У Риму две моћне