Rad : list za nauku i književnost

св. ЈЕ —___ ЦЕЗАР'И БРУТ

о ју ~

знање археолошко, дотле нема никог који би порицао; да је у његовим драмама схваћен п престављен прави, истинити дух класичког живота. Откуд та противуречност. Пра јој ЕНИ 00 аштоко код критичара а не код песника. Изучавајући класичку вештину, ми смо се навикли, да по. њој _ценимо и људе из класичке историје. Ми замишљамо, да, су то све саме живе статуе које се, онако хладне, достојанетвене, мичу. на Форуму и по улицама римеким, мирне, умерене у ходу и говору. Замишљамо да је она естетика, што је управљала длетом каменорешчевим, морала, _унрављати ходом и понашањем људи у животу и на улици. Шекепир је лрукчијим оком гледао на прошлост. Код њега је повел, човек: с душевним способностима, страстима, силним осећањима. Али, као што мало вите рекох, Поутарх је поред материјала, дао Шекспиру још нешто друго. Плутарх, сам, није био писац баш чистог класицизма, али је био и сам вештак. У својим упоредним биографијама он портретише грчке и римске јунаке великом вештином, која се, дакако у изводима Милићевићевим не види, а та је вештина, класичка вештина, која у сваком карактеру тражи неку лепу одмереност и хармонију у осећањима — савршеност. Шекспир се трудио, да у својим јунацима задржи те црте класичке вештине; и до извесне мере, задржао их је. Сад зависи како те јунаке и њихову радњу посматрамо, онако нам и изгледају. Ако из даље пазимо на тврдоћу њихових убеђења и сагласност њихових начела и радње, онда пред нама доиста стоје јунаци класички. Ми видимо, ако је пред нама стоик, стоика у ситним и крупним приликама; ако је епикуреац, налазимо га као верног ученика његове Филозофије у породици, у друштву веселих камарада и на бојном пољу. Чини нам се да видимо пред собом јунаке, какве смо се навикли да налазимо у вештини и књижевности старих народа, јунаке, који су умели унети филозофију у живот. Али ако се тим јунацима. приближимо тако да можемо чути купање срца у њиховим грудима, ако им се прикрадемо кад су сами или у друштву интимна пријатеља, онда видимо да су онако исто страсни као што су и људи других векова; видимо како силно напиње душа да провали брану коју разум и вештина подижу. Брут,“ као стоик, по начелима своје науке био је. спреман да сноси хладнокрвно сваку насрећу која би га снашла, и кад му је вест стигла да је његова жена лепа Порпија умрла, чујемо из његових уста само кратку, хладну реп „Збогом Порцијо, морамо умрети,“ али његово врце крадом кров. акцеште саме те реченице шаптуће нам тихо, да уста нису баш искрена. Бру гов пријаељ — Касије — искренији је. „Вештином постигао сам колико ити, али опет моја ирирода не би могла толико поднети,“ У кратко. Јунаци Шекспирових римеких драма нису онаки каке траже археолози у историји класичких народа, а нису ни чисти данашњи јевропејци, пего су петинити људи из клавичког времена, у чијем је образовању било више вештине и Филозофије, него што данашње образовање људима даје, а са истим осећањима и страстима које су вазда у људима бије. Радња трагедије „Јулије Цезар“ јесте: један“ лист из римске историје. Она обухвата историјске догађаје од 44. год. (пре христ.)