Rad : list za nauku i književnost

св. И : = ЦЕЗАР И БРУФО_ – 221

„Кад се пуже, на оку је држи

„До највишег кад допре степена

„Леђа тада љествици окреће

„И на небо управља погледе, | » +“ презире те ниске степене

„Који су га навише узнели, (И. 1.)

Тако може бити и е Јулијем Цезаром. Знаци се већ показују и нико их тако не види као Брут, који је душу Цезареву познавао. Занимљиво је посматрали како. се оне врлине Цезареве нарави преображавају у пороке, како оне способности, које доле у обичном животу човек цени, на висини престола постају слабости. Тај процес насликао је Шекспир вешто и зналачки. У њему могу и народи и владаоци пађи велике поуке. Одважност и јако цењење своје способности, врлине, које су Цезара дигле на престо, претварају се ту у ужасну гордељивост. -

„ја бих био потресен кад бих личио на вас; молбе би ме могле потрести кад бих ја могао молити. Али ја сам сталан као северна звезда, која на своду небеском нема друге у сталности. Небо је искићено небројним варницама. — То су ватре; свака од њих сија; али међу њима свима једна само стоји непомично. Тако је и у свету; у њему има много људи, и људи су од меса и крви и осетљиви, али, међу њима, ја знам само једног, који непобеђен држи своје место, кога навале не помичу — а то сам ја“ (Ш. 1.) Из гордости развија, се презирање свачије друге способности; из тог презирања туђе моћи развија се самовоља (тиранија), а у исто време почињу се водити рђави рачуни с приликама и људима. ЈШто самовољство више јача, то све више губи право мерило за оцењивање прилика, а тим постаје све већа опасност његовом опстанку; што тиранија више диже главу, то јој се ноге брже тање. Шекспир нам је мајсторском вештином, са неколико примера, показао како онај разумни, јуначни, обазриви освајач Галије на врху управе римске погрешно рачуна, како му је лођика сама на тој висини помућена. Премисе у његовом резоновању су махом тачне, али закључци увек брзи и погрешни. Ево само једног примера Цезарске лођике. „Не познајем никог, ког би радије избегавао од тог сувог Касија; он млого чита; велики је испиталац; прозире радње људске; не воли игре као ти Антоније; не слуша свирке; рогко се смеје: а кад се насмене, изгледа канда себе исмева што се насмејао за ништа; таки људи нису спокојни; док год кога виде већег од себе „такви су људи опасни.“ Дотле лепо. Али сад долази извлачење морала или закључка, и тај јепогрешан: „О кад би само (Касије) био дебљи!“ — Истина, ја га се не бојим, нека су око мене људи трбушати, ћелави и који ноћу добро спавају !.

Оног момента, кад цезаризам сам стече убеђење да му је лођика погрешна, и да је изгубио право мерило за оцењивање прилика и људи, сешће поред њега на престо хипокризвија, неповерење и страх; онда ће на римском престолу седети Тиберије или Нерон. Јулије Цезар није тако далеко дошао. Кривипа или хвала припада Бруту.