Radno i socijalno pravo

22 Б. Шундерић: Право на приговор

ремонстративни. Није на одмет нагласити да се запослени може одрећи приговора или поднети приговор повући То је његово право. Како је дејство приговораг Он производи дејство према органу коме је упућен и према органу који је надлежан да извршава одлуке. Дејство приговора према органу коме је упућен изражава се у томе што за њега од дана подношења производи обавезу да о њему одлучи. Уобичајено је да се законом одређује рок у коме је орган дужан да одлучи о приговору. Матични закони о радним односима не одређују овај рок. Но, пошто се приговор улаже против одлуке којом је изречена мера престанка радног односа орган који одлучује о приговору води рачуна о року застарелости вођења дисциплинског поступка. Органу послодавца не иде у корист да одуговлачи са одлучивањем и због тога што се мера не може извршити док одлука не постане коначна. Савезни закон који се примењује на радне односе запослених у савезним државним органима и организацијама, такође, не регулише рок за одлучивање о приговору. За разлику од овог закона републички Закон о радним односима у државним органима релише овај рок. Према чл. 74. ст. 3. функционер је дужан да о приговору одлучи у року од 15 дана од дана подношења приговора. Поред тога, жалба обично има суспензивно дејство које се састоји у томе што задржава извршење првостепеног акта све док се одлука (решење) донето по приговору не достави запосленом. Законом суспензивно дејство приговора може бити исључено. Позитивно радно законодавство не каже ништа о суспензивном дејству приговора. Суспензивност произлази из самог уставног принципа двостепености. У противном, чини се да двостепеност не би имала смисла. С друге стране, оба закона и савезни (чл. 58. ст. 1.) и републички (чл. 90. ст. 3.) за одлуку о приговору, односно захтеву за преиспитивање решења (одлуке) везују својство коначости акта. Коначност акта је услов и за извршење одлуке и за вођење судског спора. Но, према Закону о општем управном поступку решење се може извршити и у жалбеном року, као и након изјављивања жалбе ако је то законом предвиђено (чл. 221. ст. 2.). Овај закон каже да се то може чинити: 1. кад се ради о предузимању хитних мера у јавном интересу које се не могу одлагати, а чињенице на којима решење треба да буде засновано су утврђене или бар утврђене вероватним или 2. ако би услед одлагања извршења биле нанесена некој странци штета која се не би могла поправити. Но, ово су изузеци који, разуме се, имају своје оправдање. Међутим, опште је правило које утврђује чл. 221. ст. 1, да се у току рока за жалбу решење не може извршити. Оно се не може извршити све док се решење по жалби не достави странци (запосленом). Нема никаквих разлога