Radno i socijalno pravo

26 Б. Шундерић: Право на приговор

приговору извршиће допуну своје првостепене одлуке тако што ће у износ накнаде зараде утврђен у првостепеној одлуци увећати за пораст нето зарада у том периоду.

ЋУТАЊЕ НАДЛЕЖНОГ ОРГАНА И ЗАШТИТА ПРАВА

Најчешће се дешава да одлучивање о појединачним правима буде у функцији остваривања права што значи да право не буде повређено. Међутим, у пракси се догађају случајеви да орган не одлучи о праву, тј. не донесе појединачни акт и самим тим нема претпоставке за остваривање права. На пример, не донесе решење о висини и исплати зараде и самим тим зарада не буде исплаћена. Исто тако запослени поднесе захтев да му се обезбеди одређено право, а о том захтеву орган ћути. Поставља се питање: "Шта запослени у оваквој ситуацији може да учини"'2 Да ли је његова судбина "у рукама" послодавца, што значи да му једино преостаје да чека док се послодавац предомисли да одлучи о праву, ако се предомисли и кад се предомисли или има на располагању неку правну могућност."

Позитивно матично радно законодавство не садржи норме којима се утврђује рок у коме је надлежни орган дужан да одлучи о захтеву за остваривање права из редовног односа, односно не утврђује уопште рок у коме је дужан да одлучује о праву. Постоји изузетак кад је у питању остваривање права на одговарајућу зараду. Он је утврђен у чл. 48. ст. 2. Закона о основама радних односа и у чл. 63. ст. 2. Закона о радним односима Србије. У наведеном члану савезног закона стоји да се зарада исплаћује најмање једанпут месечно, док у наведеном члану републичког закона стоји да се зарада исплаћује у роковима утврђеним колективним уговором, а најмање једанпут месечно. Међутим, Законом о радним односима у државним органима одређен је овај рок. Према чл. 71. ст. 5. наведеног закона рок за одлучивање о захтеву запосленог, односно постављеног лица у државном органу износи 15 од његовог подношења.

Очигледно је да нечињењем, односно пропуштањем да одлучи о праву, односно захтеву за заштиту права надлежни орган послодавца поступа супротно правилима правног поретка и на тај начин онемогућава остваривање права запосленом, односно ускаћује му одређено право. Надлежни орган послодавца на овај начин не чини ништа друго него злоупотребу свог права да одлучује о остваривању права запосленог.