Radno i socijalno pravo

28 Б. Шундерић: Право на приговор

преузео обавезу да обезбеди права запосленом за извршени рад. Дакле, обавеза одлучивања значи не само спровођење процедуре одлучивања и доношења одлуке, него и обавезу да се, право обезбеди у материјалном смислу. Одлучивање не подразумева само доношење акта о висини плата него и њену исплату у домаћој валути.

Овде се поставља питање да ли се запослени о чијем праву није одлучено може обратити суду да тражи заштиту права. Ако се на ово питање одговори позитивно, онда се намеће питање који је то рок после чијег истека би запослени могао да захтева судску заштиту. Уставни је принцип да слободе и права признате и зајемчене Уставом уживају судску заштиту (чл. 67. ст. 4. савезног Устава, чл. 12. ст. 4. чл. 22. ст. 1. српског Устава). Одговор на друго питање захтева да се постави ново питање које, опет, захтева да се одговори да ли у неком другом закону који регулише сличне односе, тј. односе који се успостављају ради остваривања права постоје одредбе које би могле да се примене на поступак остваривања права из радног односа. Одмах треба рећи да поступак остваривања права, односно одлучивање о правима запосленог код послодавца је у основу управни поступак или боље речено посебни управни поступак прилагођен природи права из радних односа. Државни органи, предузећа и друге организације којима је законом поверено вршење јавних овлашћења у управном поступку, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке (чл. 1. и чл. 2. Закона о општем управном поступку). Управо послодавац, односно његов орган у поступку остваривања права из радног односа непосредно примењује прописе и решава о правима, обавезама и одговорностима запосленог. У поступку остваривања права примењују се одредбе Закона који регулишу радне односе и колективних уговора, општег акта и уговора. Међутим, ако ови тзв. матични прописи не садрже све неопходне одредбе за одлучивање, онда се супсидијарно примењују одредбе Закона о општем управном поступку. Управо се овде ради о једном важном односу за остваривање права који радно законодавство није регулисало. Ради се, као што је већ речено, о току у коме би послодавац, односно његов орган били дужни да донесу решење. Тај рок је утврђен у чл. 208. Закона о општем управном поступку. Овај члан познаје два рока за доношење решења без обзира на то да ли поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке. Један рок важи у случају ако пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење