Radno i socijalno pravo

30 Б. Шундерић: Право на приговор

само против решења надлежног органа послодавца. Позитивно законодавство које регулише општи режим радног односа не познаје институт жалбе као опште правно средство које се може употребити против сваког решења директора. Оно се може употребити само против решења којим је изречена дисциплинска мера престанка радног одоса. Одредбом чл. 114. Закона о радним односима Србије, према којој је коначно решења оно које је донео директор у првом степену и против кога запослени има право да покрене спор пред надлежним судом, укида се право на жалбу. Ова одредба републичког закона није сагласно са чл. 22. ст. 2. Устава Србије према коме је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом је решено о његовом праву или на закону заснованом интересу. Овде треба указати да се законском нормом не може Уставом зајемчено право на жалбу укинути запосленом. Исто тако неспорно је да се ово право остварује непосредно на основу Устава. Запослени је овлашћен да га употреби на основу Устава. Но, друго је питање да ли би он имао неке користи од тога с обзиром на законску одредбу према којој се он упућује да заштиту права, о којима је решено у првостепеном решењу, тражи пред надлежним судом. Дакле, право на жалбу постоји или друго правно средство (нпр. приговор), али је његово остваривање (имајући у виду још увек застарело схватање о примени права према коме се не схвата да решавање о конкретном случају значи примену правног система, а не само појединачне норме), с обзиром на законска решења, отежано, па и онемогућено. Остаје да уставни суд наведене одредбе Закона о радним односима прогласи неуставним чиме би се створиле претпоставке да се ово право несметано остварује.

Према томе, закључак је да се последица неодлучивања о праву запосленог, у наведеном року, изражава у праву запосленог да покрене спор код надлежног суда ради заштите свог права. Дакле, неодлучивање о праву значи повреду права и ствара процесну претпоставку за вођење радног спора пред судом (чл. 114. ст. 1.).

Кад су у питању запослена и постављена лица у државном органу и организацији закон је и ово питање решио. Тако, ако функционер ћути и о приговору који је поднет, због ћутања о поднетом захтеву, а о коме је дужан да одлучи у року од 15 дана од дана његовог подношења, онда закон даје право наведеним лицима да у року од 15 дана, од истека рока за одлучивање, да се обрате надлежном суду.