Radno i socijalno pravo, Jan 01, 2003, page 97

нормално одвијање процеса рада. У исто време, такав интерес има и послодавац. Њихови интреси, у том случају, нису супротстављени, због чега током преговора лакше долазе до компромисних решења, доприносећи, на тај начин, дужем очувању социјалног мира, без кога нема стабилног пословања, па самим тим ни услова за успешно остваривање циљева економске, развојне и социјалне политике.

3. ЗНАЧАЈ КОЛЕКТИВНОГ ПРЕГОВАРАЊА ЗА ЈАЧАЊЕ ПРОЦЕСА СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ И ХУМАНИЗАЦИЈЕ ПРОИЗВОДНИХ ОДНОСА

Битна карактеристика савремених услова привређивања јесте и све израженије јачање процеса социјализације и хуманизације производних односа. Примена савремене технологије, власничка трансформација, плурализам облика својине, тржишни критеријуми привређивања и нова стратегија отварања према светском тржишту намећу потребу доношења целовитих социјалних програма и изградње праведног, демократског и хуманог друштва. У конципирању и доношењу тих програма, осим државе и других евентуалних субјеката, треба да учествују и социјални партнери.

Ако нова цивилизација не буде на прави начин окренуга човеку и његовим увећаним потребама и интересима, пре или касније мора пропасти. Та чињеница је толико очигледна да су је постали свесни и творци новог економског поретка, аналитичари савремених односа привређивања, а последњих деценија - и власници капитала, као и модерни предузетници, који су преузели управљачку функцију над средствима за производњу. Нови проналасци, нове производне и организационе технологије, ново друштвено, привредно и потрошачко окружење и нове струке и занимања морају бити у функцији даље социјализације и хуманизације производних односа. Без целовитих социјалних програма и даље хуманизације услова рада нема социјалног мира, тако потребног савременим облицима привређивања, који не трпе веће застоје у раду, нити организовање вишедневних обустава рада.

Нове технологије и иновације не смеју бити супротстављене раднику и његовим интересима, јер је то у супротности с процесом подруштвљавања рада и капитала. Иако се такви случајеви у пракси још увек појављују, чињеница је да их треба третирати као привремене и релативно занемарујуће појаве. Очигледно је, дакле, да се и у условима најсавременијих облика привређивања потврђује

95