Ratnik

44 РАТНИК

МЕ.

Врховни Командант, Њ. Кр. В. Престолонаследник Александар, Врховна Команда и Кр. Влада нису се заморили овом акцијом у сталној тенденцији, да се Солунски фронт што више појача, већ је напротив продужена акција у томе циљу целе 1917. и почетком 1918. године, док напослетку та акција није крунисана успехом и Солунски фронт појачан у толикој мери, да смо могли у септембру месецу 1918. године предузети офанзиву, потући непријатеља, ослободити Србију и ујединити цео наш народ.

Оно што је требало да се догоди у 1916. години извршено је у 1918. години, после тешких патњи и невоља, што је наш народ претрпео. Идеје свих српских надлежних фактора напослетку су победиле и Солунскоме фронту дата је она важност, коју је он заслуживао.

Победа на Солунском фронту «лица је пораза ваједничкога непријатеља на свима осталим фронтовима, што најбоље показује следећа депеша Маршала Хинденбурга упућена Државном Канцелару:

Начелник Ђенералштаба оперативне војске, Берлин 3. октобра 1918. год.

Господину Државном Канцелару,

Врховна Команда остаје при своме мишљењу од понедеоника, 29. септембра ове године: да се одмах предложи мир нашим непријатељима.

Услед слома Македонског фронша, а због шога ослабљивања наших западних резерава и услед немогућности да се попуне у биткама претрпљени знатни губитци, нема изгледа да се непријатељ може приморати на мир.

Непријатељ пак уводи стално свеже резерве у битку.

Немачка војска још стоји чврсто и одбија победоносно све нападе. Али ситуација се заоштрава свакога дана и могла би да примора Врховну Команду на значајне одлуке.

Под тим околностима препоручљиво је да се борба прекине, те да би се уштедиле немачком народу и његовим савезницима бескорисне жртве. Сваки изгубљени дан стаје хиљадама живота храбрих војника.

Фон Хинденбург с. р. То је најбоља потврда правилности наше војно-политичке

акције у циљу да се Солунски фронт појача и са њега предузме снажна офанзива. За овај успех највећа заслуга припада