Ratnik, Nov 01, 1921, page 115

108 | РАТНИК

потом се опет дижу ужасне олује, ветар урла кроз теснаце и клисуре великог Св. Бернхарда, које се брзо пуне новим „снегом а ноћи су веома хладне, и то је једно веома опасно годишње доба. Пут преко брда је гладак и тегобан, а снег подмукао и веома често се одроњавају лавине, које путника под собом затрпавају. Брђани знају то и зато, по могућству, избегавају у то време пут преко Св. "Бернхарда. Тек јуна постаје вис приступачан и тада терају своја стада кроз узане стазице горе на пландовање. А маја месеца остављају велики Св. Бернхард да ужива у својој усамљености и тишини.

Но то тако није било године 1800. Једна необична живост владаше по иначе пустом путу који води од Мартињија ка замку Св. Петра, последњој тачки на друму преко прелаза. Француски војници маршеваху тамо и амо, ађутанти јуре, кола. лупају, једна непрегледна количина профијанта и материјала смештена је по местима уз пут, а нарочита количина у самом Мартињију и Св. Петру. Светски рат, који је већ подуже време потресао Европу и Африку, допро је и до самих усамљених алписких долина, а частољубље ужасног човека, који од 18. Бримера стајаше на врху Француске Републике као Први конзул, носидо се мишљу да и саме џинове овог планинског света победи, шта више још и њихове страхоте у извесној мери себи у корист да претвори и да изненада непријатеља смрви. Бонапартин план је одважан. У место да Масену, који је у Лигурији од- старог Меласа јако потиснут и најзад принуђен да се са 15.000 људи дивизије Султа баци на Женеву, брзо потпомогне и тако га: његовог непријатног положаја ослободи, Први Конзул помишља да упадне преко Швајцарске у Ломбардију и тако да се појави с леђа Аустријанцима, да их одсече од њихових комуникација и веза, а можда једним ударцем и цео рат у Италији да одлучи.

То бејаше план по ком он ма ђапдџие играше, шта више план који би морао пропасти при довољној пажљивости и бр- . зини непријатеља. Али Бонапарта тражаше и употребљаваше немогућно, изненађујуће и сјајно; рачунао је вазда на погрешке противника и уздао се у своју звезду водиљу, своју срећу.

Зар баш ништа не знађаху Аустријанци о његовом плануз2 Они су зацело о томе нешто и чули, а министар Тугут га је у првим дннима месеца маја сасвим тачно погодио; али они се опет дадоше преварити. Бонапарта је с нарочитим циљем скретао њихову пажњу на сакупљање једне „Резервне Армије“ и то је требало да се изврши у Дижону. А у истини у Дижону се вежбало само неколико хиљада рекрута и инвалида, а сама Резервна Армија гураше у потребној тишини напред ка Женевском језеру и нестајаше је између клисура и долина Алпа.