Ratnik, Nov 01, 1921, page 117

10 РАТНИК

ралу Мармону савет, који све спасе. По том савету избушише велика стабла дрвета, која се као футроле за топовске цеви употребише, а 50 — 100 људи за вучу овог необичног превозног средства, док друге топовске делове као и пушке ових „људи који као запрега служаху, ношаху остали из батаљона. То беше 25. маја, кад Лан са својом авангардом поче прелаз. У напуштеном замку Св. Петра топови се демонтираше а војници као запрега ставише се испред дрвених стабала. И ускоро лежаше село иза њих, а чудновата усамљеност планинска наступаше. Колски пут замени стазица; и само са по двојицом људи напоредо могаху марширати пукови. Полагано, корак по корак само, иђаху напред, а коњаници вођаху своје коње за узде. Кроз шуму и кланце пење се до Проца и краљевска снежна круна Монте Велана постаје видљива, за тим опет брзо нестаје, кад пут почиње да улази у оне мрачне планинске клисуре, клисуре које данас носе, пуно успомена, име кланац од Маренга. И самог опробаног ратника подузимала би језа ужаса од ове самртне усамљености. Мрачне шуме, зјало провалије, непоуздани снег, блистави лед — мењају се једно с другим. Доста се често чује из даљине грмљавина лавине, а исто тако често склизне нога по путу од сметова углачаном. Језик се лепи за непце; и сваки час се мора правити кратак одмор, а војници жељно гасе своју жеђ замачући свој пексимит у снег. Али у пркос свему: напред, увек само напред! а одважном се и овде смешка срећа. Уопште време остајаше лепо; истина једном затрпа једна мала лавина 25 људи, али им би суђено да опет угледају света. И олујина изненади једном армију, али доста брзо прохуја, небо се опет заплави, а трубачи опет затрубише „еп ауап“ И даље се продужаваше опасни марш. Мртва тишина влада, само каткад се чује полугласно каква команда, а у клисурама одјекују кораци марширајућих батаљона и коња. Још се има победити и прећи стрми стеновити вис Сотђе дез Мог, још један добар час значи треба истрајати и најзад појављује се и са одушевљењем поздравља стародревни манастир у коме калуђери, посвећени С. Бернхарду заштитнику путника, дочекују измучене путнике. Најтежи део транспорта бејаше и остаде до краја пренос артиљерије. Девет часова јој требаху до врха прелаза. У најдубљој тишини вукоше људи корак по корак дрвена стабла са топовима. „Стој!“ разлегаше се по каткад, кад би командујући тобџија видео какву тешкоћу или глатком путу не би веровао; па потом опет „напред!“ Лед се хваташе по ципелама људи, они се клизаху, не могаху напред и често пута изгледаше да су и људи и топови неповратно изгубљени, и да се морају откотрљати у дубину. Али стотину снажних мишица