Ratnik, Jun 01, 1922, page 99

Санитетско искуство ратова 89

покушај. Напротив, оно би се подигло сигурно на ниво већ створених сличних радионица и установа, какве су: „Војно-технички завод“, барутана „Обилићево“, Војно-одећни завод“ идр.

На тај би начин санитетско слагалиште у многоме добило изворну снагу у Војно-санштетској радионици. Целокупан болнички намештај и инвентар за болесничке собе, кујну, перионице не би зависио ни од чега другог, до само од добро организованог посла у тој радионици. Исти је случај и са шивењем болесничког рубља, пешкира, чаршава, јастука, сламарица, мантила, затим са израдом обуће, папуча, као и са безбројем осталих разноврсних потреба. Важно је овде споменути још и производњу најважнијих средстава чистоће и дезинфекције, као што су прост пераћи сапун и креч.

Жихова би фабрикација у војно-санитетској радионици коштала више довитљивости, него ли пара. Идеја војно-санитетске радионице је нова код нас, на страни није. Она је код добро уређених страних војних санитета одавно ушла у живот и одавно функционише.

Санитетска радионица је акутна потреба нашег војног санитета. Макар и несавршена у почетку, њено оснивање је ипак оправдано, јер ће у току живота и развијања несумњиво добити савршенији облик. То јамчи и цео наш млади културни живот, чији је прави и пуни развој и расцвет тек пред нама.

Војно-санитетска струка.

Код нас још није правилно и потпуно уочен задатак и чсмисго војног санитета. То се јасно види по здравственом стању, односно по претераној смртности у нашој војсци, како за време мира, тако, још више, за време рата. Да наш војни санитет промаша циљ, да здравствено стање у нашој војсци није на жељеној и потребној висини, — то је потврђено и са најкомпетентније стране. Још уочи Балканских ратова, на «свом предавању у Официрском Дому, начелник тадањег санитета М. В. то је отворено признао, па је и статистички документовао. Ускоро после овог, отворени велики наши ратови само су излишан пуш пошврдили шо предавање: прво је дошла колера за време Бугарског рата, а после још страшнији пегави тифус за време Аустријског.

Док је овако било код нас, дотле је на пр. у француској војсци било друкчије. Тамо за време целог рата не само што није било колере и пегавог тифуса, већ није било, у опште, никакве заразе, никакве епидемије. Намеће се само собом питање: откуда све ово, због чега је та разликаг