Ratnik, Jul 01, 1922, page 40

34 РАТНИК

Џилми, код ел Ајша. У исто време он ради: примљен је на Ратну Школу у двадесет петој години, 1881.; али пасиониран за акцију он ступа у њу тек следеће године пошто је узео учешћа при освајању Туниса. При изласку из школе одлази у Тонкин где понова налази свој стари пук, први стрељачки. Затим је узет у ђенералштаб: придодат једно за другим ђенералима Бријер де Лилу, Жамону и Мунијеру он улази посред борби у послове командовања.

Капетан у двадесет деветој години, одликован у тридесетој позват је у Париз у Главни Ђенералштаб. То су године плодног рада који је крунисан бављењем од две године у министровом кабинету, као ордонанс официр де Фрајсинеа. Оног дана кад се маршал Франше д' Епере буде одлучио да нам пружи своје успомене, које дугује историји, видеће се какву је корист могао извући из познавања људи овог првог бављења у владајућим круговима. Он их напушта као командант батаљона 1893, задржава се неко кратко време у 158. пешачком пуку у Тулу и прима команду над 18-им шасерским батаљоном у Стенају. ;

Стари поручник из Тонкина није хтео да пропусти прилику, што му је нудила експедиција против Боксера. Као командант француске зоне у Пекингу са задатком одржавања везе са ћенералштабовима савезничких трупа предузима управу позадине за време похода против Велико“ Зида. При повратку у Француску произведен је у чин пуковника 1903, у чин ђенерала бригаде 1908. а у чин дивизијског ђенерала 1912. године. Тада је имао педесет шест година. Потреба код њега за радом била је увек велика. За време службе у Француској сваке је године допуст посветио, колико га је могао добити, путовању што је могуће дужем. Године 1890 обишао је Далмацију, Хрватску, Арбанију, Црну Гору сревши сеу Трсту са ђенералом Конрадом фон Хецендорфом, начелником аустријског ђенералштаба од 1914 до краја 1916; а 1910-те године Тесалију где је обишао бојна поља из рата 1897. и упознао се са ђенералом Данглисом кога ће понова наћи 1918 у Солуну. Судбина већ беше бацила своје погледе на њега.

Као сви они који су видели у колонијама рат, он је волео Африку: он, који је ратовао у Алжиру, узео учешћа при освајању Туниса, није хтео да пропусти а да не одеи да се бије у Мароку. Позван од ђенерала Лиотеја искрца се 6. септембра 1912. у Казабланки и замени ђенерала Моанијера у команди западног Марока. Ситуација је била озбиљна; Ел Хиба тек што је заузео Маракеш на челу својих храбрих присталица Заера, дивљачких и ненаситих. То је герила без милости, под врелим сунцем. Помогнут од официра чија ће