Ratnik, Oct 01, 1922, page 51

=

ПРВОГ ДАНА КУМАНОВСКЕБИТКЕ 45 Младог Нагоричана, али занимајући се у памети непрекидно још догађајима, који се одигравају напред на фронту Дунавске дивизије 1 позива, упитах начелника штаба: какву везу имају са предњом дивизијом и од кога су часа последњи извештаји2 На моје велико изненађење, шеф штаба ми одговори, да са Дунавском дивизијом ! позива немају ни телефонске ни ма какве друге везе, али да сео догађајима обавештавају од пролазећих мештана. Неколико само корака од нас стајаше група официра из састава штаба ове дивизије, на име: помоћник начелника штаба, ађутанти, ордонанс-официри и други, и занимаху се кувањем чаја и разговором, те ми та околност и даде повода, да се начелнику штаба обратим од прилике овим речима: „Забога, господине мајоре, зашто бар једног од ових беспослених официра не упутисте код Божановића, да Вас повремено обавештава о ситуацији» Зар Вас ова топовска грмљавина, која не престаје целога дана, а долази са тако блиске даљине, није заинтересовала, да бар једног официра тамо пошаљете, ако не и целу дивизију у томе правцу покренете2... „Хвала ши, младићу, на савету који није шражен“, — одговори мајор очевидио већ љут, „само ши заборављаш једну с«швар, а та је, да је наша дивизија у армијској резерви...“ Покушах да се одбраним од замерке, да начелнику штаба дивизије дајем савете, али се не могах да уздржим, а дане поменем, да и командант армијске резерве треба да зна, шта се на пет до шест километара испред њега ради, као и то, да су у пруско-француском рату 1870. године пруски дивизијари и команданти позадњих корпуса одводили редовно своје јединице у правцу топовског пуцња и тамо их уводили у борбу, без обзира на то што су били у армијској резерви и што нису имали наређење више команде. Ова моја напомена била је довољна, да шефа штаба Дунавске дивизије [ позива нервира и изведе мало из такта, те да ми оштријим тоном добаци: да сам још под утисцима теорије, која се по књигама износи (алузија на моје тек пред рат завршено школовање, јер сам пред саму мобилизацију 1912. окончао припрему за ђенералштабну струку); затим да имам застареле појмове о армијској резерви и најзад, да топовска пуцњава њих не узнемирује, јер су је и претходних дана слушали... Заустих да одговорим мајору; али командант, пуковник Рашић, који беше завршио читање добијене заповести, пружи исту начелнику штаба, па се обрну мени и запита ме: „Јесте ли ручали, капешане>“ Овим беше завршена интересантна дискусија између мене и мајора Ж. Ђорђевића, који извади из џепа карту, удаљи се два-три корака и поче да студира заповест, а ја пошто не бејах ручао, примих љу-