Ratnik

ОДБРАНА ОД ДЕЈСТВА ИЗ ВАЗДУХА 81

где нема ни једнога команданта групе противу аеропланске артилерије, та артилерија стоји под Армијом, или под нарочито одређеним командантом групе противу аеропланске артилерије суседнога сектора.

Немци нису додељивали противу аеропланску артиљерију дивизијама, али су, ипак, тежили да имају бар по 2 лака топа и по једну батерију тежега калибра на аутомобилима, на сектору сваке дивизије.

Према снази непријатеља, протегнутости и траси фронта, земљишту, путној мрежи и броју нарочито осетљивих тачака које у зони позадине треба штитити, одређују се број и врста потребних оруђа за одбрану противу непријаљевих ваздухопловних средстава.

Као опште начело владало је: јачина средстава не постиже се нагомилавањем великога броја јединица већ погодном употребом оруђа.

Мирнијим фронтовима додељује се најнужнији број оруђа.

Распоред противу аеропланске артиљерије Немци су вршили тако да су увек имали једну или више зона одбране без празнина. Услед таквога распореда, непријатељ је могао прелетати те зоне само великим висинама. А да би непријатељеве аероплане могли тући када се налазе даље од фронта, противу аеропланску артилерију избацивали су унапред, у колико је то било могуће више.

Командант противу аеропланске артилерије увек је имао извесну резерву оруђа коју је држао у својој руци у позадњој зони, и коју је употребљавао када се повећа активност борбе.

Све припреме за борбу треба извршити благовремено и што скорије, а када је борба у изгледу, врше се и потребна појачавања у одбранбеним средствима.

У томе циљу, а обзиром на балистичке особине оруђа којима су располагали, Немци су тежили да одбранбена средства доведу до такве јачине да, у средњу руку, имају на 2—3 км. ширине фронта по једну јединицу противу аеропланске артилерије. Тако исто, а по потреби, појачавали су и штабове команданата група и команданата противу целокупне аеропланске артилерије.

Сем тога, према ситуацији, као припремну радњу вршили су, и поделу противу аеропланске артилерије корпуснога сектора у 2—3 под групе. На тај начин олакшавали су командантима група: детаљна извиђања, одржавање везе са пешадијом и артилеријом, снабдевање потребама. За Команданте тако образованих подгрупа обично су узимани командири армиске противу аеропланске артилерије.

За распоред ових подгрупа, по дубини и ширини, у Инструкцији се каже: „да се не могу дати стална правила“, већ да „тактичка ситуација и пространост фронта то опредељују“.

РАТНИК св. Х. 1923. 6