Recimo koju

44

мешовпте прпроде као у опште у етварима, које на спољну управу дркве спадају, пзађе са конкретнпм предлозпма на среду? Илп држи лп спиод, да је са сво]им закључком од 10. (22.) октобра 1886. све казао? Ја пак тврдпм, да оиака псточна црква, као што је закључак спподскп озпачује, само у тео-рији постојп. Источпа црква, која световњачкп елеменат од сваког ушгава иа управу дрквену нск.вучује, такове источне цркве нема нигде на свету, нп у Турској, нн у Руспјп, нп у Грчкој, вдт у Румунпјп. Да је спнод могао такнм топом говорптп према сабору, као што је то чпнпо у свом закључку од 10. (22.) октобра 1886., да, је тпме могао п смео себе ставптп у протуслов.ље са читавом иовеснгшом сршке цркве у б:вим крајевима, то је жалосна појава по.гатпчипх околпостп у пашој прквп. Те по.тотпчпе околностп могу само разјаснптп ону најжалоснггју појаву у нашој прквп, имеиовање црквепе поглавпце. Право слободног пзбора црквене поглавпце, остало је српском иароду у овпм крајевима нетакнуто кроз впше од два столећа. Кроз то дуго време, нп Iедпа влада ппје се дотакпула тога права. Данашња државна власт пак, сматралаје као некп подптпчап резоп, да п то право нокосп. Но ако је ово жалосна појава од стране државие властп, још је жалосппја појава, што се у Срба налазп .људп, (срећом врло малеп број) којп таково пменовање могу правдатп; жалосиа је појава, да је сппод баш са гледпшта источне цркве могао муком прећп преко тога пменовања. Хоће лп да се правда то пмеповање тпме, што су такова пмеиовања бпвала у псточној црквп, у „иовом Рпму“, у Царпграду, за време византпскпх царева, п што бпвају п дапас у пекпм нсточнпм државама? На евакп начпи, само што су бпвала тамо где је п владар прппадпик псте цркве. Илп хоће ли да се правда то