Recimo koju

VI. НАШЕ РАСТРОЈСТВО. ШТА БИ НАМ ВАЉАЛО ЧИНИТИ ДА СЕ САБЕРЕМО.

Тешко је оипсати иаше даиашње жалосие прилпке. Да је когод све зло што се даје замнслити у iiam народ као отров разлпо, тешко да би могао жалосипје прилпке створити. Наше растројство даје се само сравиити са оним ирплпкама у жалосној иовесиици Италије, кад су у средњем веку у талијаиским варошпма поједиие странке, поједипе иородице с оружнјем у руци по улицама једно друго иаиадали. Ми готово да иисмо далеко од тога стања. Да жпвимо у прпликама средњег века, тегако да према расиоложају духова, у Сомбору, у Папчеву, иеби једио па друго иуцали. Ал’ не само у Сомбору и Панчеву, погледајмо и иа друге иаше вароши, свуда иаилазимо на растројство. Чему се имају те жалосие иојаве приписатп? Јесмо ли сами нашем растројству крпви, или има томе још и других узрока ? Ја бих рекао да су страном томе кривв и жалосие 'ирилпке у иашој држави. Државна власт која ие бира сретства да одржи владајућу страику иа крмилу од пепзмерног је деморалишућег уплпва иа парод. То су „ргвио II све мађарске оиозициоие странке изрекле. Дапае је иостало у Угарској извршивање иолитичних ирава, дело себичне сиекулацпје. Свако гледа да се умили влади, па отуда да своје користп црие. Ово је од иајжалосиијег, иајвећма дсморалишућег ушшва иа иемађарске на-