Ritam

manira.Sa svim ovim pojedinadnim nabrajanjima nije još, zapravo, konkretno prezentiran centralni problem ovog filma, koji svoje najdrastičnije obrise poprima od trenutka kada Perhan sa Ahmetom odiazi u Italiju. Pripovedačka nemuštost I nesposobnost da se pokriju neka elementarna pitanja tipa KO? KADA? GDE? KAKO? I ZAŠTO? opet se odajnički kompenzuju povišenim vizuelnìm (Perhanov san) I dramskim (Azrina smrt) tonovima. Ova droga scena je krunski primer potpunog asinhroniteta u odnosu dramatike nekog dogadaja I vizuelno rešenja kojìm se ta dramatika rediteljski potencira. Smrt Perhanove žene je isuviše jak momenat čija eventualna transcendentnost blage veze nema sa njenim bukvalnim izdizanjem iznad zemlje. Završnica filma (Perhanoyo übistvo Ahmeta, njegovo ranjavanje u kampui smrt na žetezničkom nadvožnjaku) superiorna je demonstracija vrhunskog diletantizma (što je u Kusturičinom sludaju ipak iznenađujude) kađ je rediteljs'ko poimanje vremena i prostora u pitanju, Način na koji je ’rediteljski rešena poterà Ahmetove"udovice” za Perhanom, ne može se pravdati ni svesnim insistiranjem na "slepstiku", a kamoli krajnje ozbiljnim kontekstom. Da samo finale ne bi proteklo u češkom štrihu (padanje u vagon po uzoru na Mencelove "Strogo kontrolisane vlakove'j'Kusturica se prevratnidki okreóe poljskim uzorima (Vajda). Ipak, dinjenica da je ta poslednja scena pripala Perhanovom

ujaku lidi na nesvesnu anticipaciju onoga što je film mogao da bude, a šta zbog pogrešno usmerenih pretenzija, nikad nije postao - jednostavna i mitskim oreoiom omedena priòa o čoveku i njegovoj porodici. Kusturicà je možda i pesnik i sanjar i vizionar, ali je veliko pitanje da' li su takvi potrebni filmu. Ponekad je sasvim dovoijno raziožno ispričati jednu priču. ** .

Goran Terzić

POSLEDNJE HRISTOVO ISKUŠENJE

(The Last Temptation Of Christ) Martin SCORSESE, 1988. Willem DAFOE, Barbara HERSHEY, Harvey KEITEL, David BOWIE distribucija: ZETA FILM

Skandal koji je pratio postprodukciju i premijeru novog Skorsezeovog ostvarenja potpuno je bacio u senku domefe samog filma. O "Poslednjem Hristovom isku-šenju" pisalo se jedino u svetlu organizovane jevrejsko-satanističke zavere, iskrivljavanja Novozavetnih činjenica,

pervertiranog svetograđa i si. Mnogi zvaničnici su izdeklamovali svoje bogomdane stavove a da film nisu ni videi!, među njima I osvedočeni katolik (!) Franko Zefireli, koji je potom morao da piše izvinjavajuda pisma jevrejskim producentima, da ne bi leteo iz filmskog biznisa. Istina je, zapravo, da film po sebi ne đaje nikakve povode za toliku gungulu. Kazancakis (ekskomuniciranl pravoslavac), Šreder (osvešdeni kalvinis-

ta) , I Skorseze (katolik, uprkos svemu), nadinili su epski spektakl, koji je ostao na pola puta izmedu Pazolinievog naturalizma i De Milove glamuroznosti. Ta neodludnost posledica je Skorsezeovog vizuelnog egzibicionizma, koji ditav film osmišljava kao gigantski video spot, što je opet, rezultat rediteljevog petljanja sa Majkl Džeksonom.Tako se "Poslednje Hristovo iskušenje” ispostavlja mnogo vide Šfederovim nego Skorsezeovim filmom, ako imamo u vidu da je sve centralne motive (veza ljubavi, seksa i smrti, religiozna sumnja, Edipov kompleks, relativnost morata) Šreder apsolvirao u svojim prethodnim

57