Ritam

O REČENICI KOJU IZGOVARA JUNAK FILMA „ВЕТI BLU” A KOJA GLASI: „OVAJ SVET BAŠ NUE NAPRAVUEN ZA MENE” Ovaj svet u stvari nije ni za koga napravljen. Svel je samo privremeno slanje prirode. Nekad davno postojali su samo okeani i kamenje, zatim su nastali mikroorganizmi, onda životinje, reptili, ribe, price, i na kraju su nastali Ijudi koji su otkrili oružje i alat u isto vreme. Kjubrik to odlično pokazuje u filmu „Odiseja 2001” kada majmun otkriva kost kao oruđe i istovremeno, kao oružje. Tako to traje do svemirskog broda. Ljudi se tuku iz plemenskih razloga, oko bogova (svako želi da ima svog), a u osnovi rade iste stvari, imaju seksualni život, razmnožavaju se, übijaju jedan drugog ved vekovima i to će ostati tako. Jedina razlika je šlo sada ljudi ima vile i svi polako otkrivamo, na kraju veka, da se nalazimo na brodu. Brod je jedan, i polako ponestaje mesta za putnike a nema čamaca ni pojaseva za spasavanje. Dali demo biti dovoljno pametni da udinimo nežto da bismo spasli život ili nedemo, to će uskoro biti pitanje. Ponekad mislim da je ovaj svet napravljen zbog profita, cifara, kvantileta a ne kvaliteta. Mislim da su moji filmovi deo kvaiiteta, ne da su oni obavezno kvalitet, ali da tragaju za nekim vrednostima u životu. Napravljeni su da publici pruže пека osećanja, avanture, otkrida, uzbudenja. O DRUŠTVNEOM ANGAŽMANU Mislim da su moji filmovi drullveno angažovani iako se deklarativno ne izjalnjavam. U tome je razlika izmedu filmova osamdesetih i onih koji su se pravili lezdesetih i sedamdesetih godina. Novi talas je bio očigledno angažovan u poiitičkoj borbi, ali je takode bio veoma didaktidan i direktan. Mislim da su filmovi moje generacije vile opisni i neopredeljeni jer je i vreme takvo. Tadno je da se uvek bavim junacima koji su neprilagođeni i nesredni. Možele li da se setite ili da opilete bilo koga ko je prilagođen? Osim možda nekih taltih, glupih ili nemaltovitih stvorenja, ili nekih bogataša sigumih u bududnost i u same sebe, jer ne vide nilta osim brojeva i cifara. Nijedno ljudsko biće svesno zagadenja, siromaštva, dakle onoga što ovaj svet stvarno jesre, ne može da bude sredno. Posloje samo trenuci sreće. U osnovi, dovek dini sve da bi, svakog jutra kad se pogleda u ogledalu, pronalao nelto Ito mu pomaže da živi. O NAG RADI FELIKS S v ta je to? Da, čuo sam za „Evropskog Oskara”, ali nisam znao dak ni ime. Kada se kaže da je nelto evropsko, to naravno ne može biti dobro ili lole. Ova nagrada pripada najboljem u Evropi. Zalto? Jer je to ceremonija posvedena sistemu, hijerarhiji političara, priznatim i etabliranim ljudima u filmskom biznisu. Ako je to bududnost Evrope, ja za nju ne marim. Stalo mi je do bududnosti onih koji žive, koji su kreativni, a ne do onih koji su lepi i raodni, i koji ovakvim ceremonijama iskljudivo povladuju sami sebi, i svom pogledu na svet. S druge strane, to jejedna odajna kopija dodeljivanja ameridkog Oskara, pokulaj da se pripile isli pristup, isti standard! koje oni kao idioti ponavljaju. Sve zajedno vile izgleda kao lobi od koga je film stralno udaljen. I ja sam veoma udaljen od svega toga. Ta ceremonija izgleda kao bazen prepun starih krokodila, mladi ljudi koji izgledaju kao starci, fascinirani sobom i ofidjelnim sranjem „u ime filma, u ime umetnosti, u ime Evorpe”... Ja nisam deo toga.

O EVROPSKOM l AMERIČKOM FILMU Moji filmovi su deo evorpske Glmske tradicije. Evropski film, naravno, nije samo francuski film, ved svi evropski filmovi. S druge strane, francuski film nije uvek francuski film-na primer onda kada poku-5a da bude bilo sta drugo osim film o ljudima u Francuskoj i njihovim odnosima u kultumom prostoru u kome vekovima five, o istoriji, ratovima, ljubavi, strasti, deci, imigrantima —samo tada je to evropski film, samo onda je Evropa najmanji zajednidki imenitelj. U suprotnom, radi se o produkutu evropske filmske industrije, i to onda nije evropski film. Naravno, evropske zemlje medusobno imaju mnogo više zajedničkog nego sto imaju sa bilo kojom zemljom sa drugog kontinenta. To je zajednički prostor, koreni, identitet koji je u onome 510 svi mi jesmo. Treba da shvatimo da smo stvoreni na istom prostoru koji takođe podrazumeva i specifidan pristup pravljenju filmova. U Evropi je umetnik taj koji pravi film, u Americi, to je sistem. To naravno neznadi da nema umetnika u SAD. Jane volim ameridki film u onom smislu u kome je to film sistema, ali mi se dopadaju američki umetnici. Nažalost, veliki broj umetnika mora da se bori za svoj film van sistema, u raznim „off” produkcijama. Nadam se da će, barem u Evropi, umesto da se pripisuju ameridki standard!, uspeti da se stvori alternative sistemu. Mislim da je prvi korak revolucije 80-tih bio Ito se shvatlo da je sistem na Istoku delom promalaj. Slededa revolucija bi trebaloda otkrije da je i Zapadni sistem pogrešan. Trenutno, Evropa ima mnogo mogućnosti da pomogne svetu da pronađe reženje koje neće biti komunizam, ali nede biti ni divlji i ludi kapitalizam, ved njihova sinteza. Evropa de nadam se, biti zajednidki prostor i ostvariti taj novi koncept. Dužnost je Evrope da spase svet, ali, ja govorim samo o filmovima. Ja nisam političar i ne želim da imam vile modi nego sto je imaju moji filmovi. Što se njih tide, zaista želim da svu mod zadrfim u svojim rukama i nedu da budem deo te slagalice diji je cilj da ostvari zaradu pravedi film za najliru mogudu publiku i koja se koristi marketingom da bi sto pre stekla priznanje i vratila uložen novae, Ukratko, ne želim da radim kao Ito se radi u ameridkim studijima, koji su zapravo fabrike. O GLUMI Volim kad neko kaže da glumci u mojim filmovima deluju spontano. Ljudi su uglavnom navikli na arheiipove glume koje im pruža telcvizija, na „loše navike” glume smatrajudi da tako treba. Ja pokusavam da izbegnem te arhetipove govora i ponašanja pred kamerama jerje tonadin da se služi falš stvamosti koja je postala stvarnost filma. O PRIVATNIM I PROFESIONALNIM VEZAMAI O SVOJOJ DEVOJCIIZABEL PASXO KOJA TUMAČI GLAVNU ULOGU U FILMU „ROZ.AI.IN ILAVOVI” Pretpostavljam da se reditelj i glumica koji five zajedno osedaju isto kao doktor i medicinska sestra ili bolnidar i doktorka koji imaju i privatnu vezu. S jedne strane je bolje, sa druge je lodije. Znate jedno o drugom više, ali nemate istu fascinaciju, odnosno, fascinacija je negde drugde. Refiranje ljudi pred kamerama vas vrada sebi i odnosima sa drugima. Bilo da je glumica vasa ljubavnica ili žena, neko koga vile želite ili samo posmalrate, bilo da ste prijatelj ili da se ne podnosite, film je matematidka formula koja treba da se reži. Nije neophodno da budete zaljubljeni u glumicu da biste napravili debar film, ali ako ste zaljubljeni u nju fo de biti deo filma.

J.J. BEINEIX

RITAM 52