Ritam

d svih krasnih tvrdnji koje se mogu izreći o stanju u belačV/ koj rnuzici Lzgleda da je danas jedina važna - zaista važna ona da u njoj trenutno vlada pravi haos prouzrokovan krajnje pobrkanim vrednosnim odrednicama. Potpuna anemičnost (nepostojanje čvrstih kriterijuma za određenje nečije vrednosti) zahvatila je najveći dep rok muzike onog momenta kad je, sredinom osamdesetih, diskografska industrija shvatila da joj pojava CD-a omogućuje da još jednom proda celokupne stare kataloge svih većih grupa iz istorije. Kako je ovo domah otvorilo priliku i da se uloži novae u nove Projekte svih ovih „starih” imena, odjednom se na tržištu našlo naporedo par različitih generaeija grupa i autora sa sasvim različitim muzičkim i ideološkim polazištima. Zahvaljujući ovom prividnom pluralizmu u kome se davilo sve što je bilo iole stvarno, jednu te istu oznaku - ROKENROL, nosilo je početkom 1990. sve: od folk heroja iz šezdesetih (Bob Dylan) do britanskih rhythm and blues ispisnika (Rollingstones), od simfo začetnika (Pink Floyd posle odlaska Barretta) do uzdanica plemenitong pop roka za odrasle (Fleetwood Mac), od iščašenih folk-rok otpadnika (Violent Femmes) do polu-metal polu-punk bendova sa Sub Pop etikete, od prefmjenih sledbenika neke neodredive a ipak prepoznatljive tradidje (R.E.M.) do samoproglašenih hard-rok heroja (The Cult)... i nikog se naizgled nije ticalo što su nespojive stvari u istoj vreći. Nova generaeija dece za koju je recimo tema ’6B. zanimljiva koliko i izlizana slikovnica, a Dnlgi svetski rat blizak koliko kakva antička tragedija, primila je rokenrol onako kako joj je ponuden - sve u istom gutljaju i, ako je moguće, skraćenoj formi. Na početku devedesetih rokenrol nije bio toliko blizu da se preseli medu istorijske oblike muzike dvadesetog veka - bluz i džez - koliko je bio u opasnosti da izgubi svaki identiteL Od svih povrataka na scenu ljudi koji su baljezgali po prošlosti rokenrol muzike i „nekada značili nešto”, u protekle dve godine, jedina dva velikana čija ponovna pojava deluje sasvim zdravo i životno su Van Morrison i Neil Young. Ovo stoga što se ni jedan ni drugi uopšte nisu „vratili” - obojica su naime u osamdesetim imala pristojnih i odličnih, kao i slabašnih ostvarenja Njih upravo ova dosledna neuravnoteženost karijera i realnost životnih sudbina spašava od opšte pošasti koja vlada medu „povratnicima” - Young ne deluje nimalo kao neko „vraćen iz mrtvih”, „ponovno oživljen” ili „0svežen”. I on i Morrison su prosto 1989, napravili još jednu svoju dobru ploču u nizu čiju logiku i oni izgleda još uvek otkrivaju. Bez obzira na dostojanstvenost s kojom su svoje nove ploče odradili i Dylan i Rollingstones i drugi, Youngov poslednji LP „Freedom” od njihovih drastimo razlikuje odsustvo bilo kakve „revitalizovanosti” i snažan utisak koji ostavlja iznova otkriven osećaj autentičnosti nečijeg ličnog iskustva. Naime, možda je još preciznija odrednica za „Freedom” to da je Young napravio još jednu svoju ploču, ostavši zabeležen onakav kakav je uvek i bio - kao jedna od onih lomnih ličnosti svog vremena koje su svoju ogromnu dubinu osećanja i pronicljivosti najličnijeg komentara kroz populame pesme pretvorili u stubove svesti 0 vremenu. Zato je moguće da je „Freedom” ustvari jedna od njegovih najvažnijih ploča, izdanje koje uspeva ponovo da otkrije šta je rokenrol kao životno iskustvo, u trenutku kad je izgledalo da je svaka realnost ishlapila iz njega i da se sav pretvorio u nedefmisan, malo bučniji odeljak savremene pop muzike. Neil Young se na sveameričkoj sceni pojavio svojevremeno u ambicioznom kombu Buffalo Springfield (jedno od onih imena koje dobro zvuče a ništa ne znače) usred 1966, u momentu kad je prvobitna naivnost ranog rokenrola konačno zamenjena jednim novim duhom, jednako u ključu tradieije, ali saobraznim modemijem viđenju sveta Dotadašnji „društveni” oslobodilački učinak rokenrol muzike za mlade postajao je sve viže „lični”, „pojedinačni” oslobodilački učinak. Došavši iz nezabeleženog folk benda Neil Young And The Squires koji se šetuckao prethodnih godina kanadsko-američkom granicom (sam Young roden je u relativno bogatoj porodici uglednog sportskog komentatora u Torontu, 12. novembra 1945.) Neil Young se pokazao kao jedna od ključnih ličnosti u

ovom procesu naglog razbijanja predvidljivih klišeiziranih okvira koje je roj 'pesma do tad imala - i muzički i sadržajno. Umesto naivnosti i jednostavnih, osnovnih emoeija „0 kojima vredi pevati”, pop-mašta šezdesetih je pod velikim uticajem kontrakultumih ideja i zaveštanja psihodelije s jedne strane, te velikog upliva folka sa svojim društveno angažovanim stavovima (presudan uticaj netom započete „električne faze” Bob Dylanovog rada). Buffalo Springfield, bend u kome je delao, bili su ideaan sastav za taj pre-68. period, a svakako jedan od najboljih sastava trenutka po mnogo čemu - ogrmnoj koncentraciji egoističnih talenata (Young se borio za primat sa Stephenom Stillsom i Richardom Furrayem), stilskoj raznovrsnosti i sposobnosti za avanturističko uletanje u tematske inovaeije („For What It’s Worth” kao njihov najveći hit govorila je 0 društvenim nemirima) i muzičke eksperimente („Broken Arrow” sa umetnutim dokumentamim snimeima Buffalo Sprigfielda uživo i čak tri različita gitarska sola od tri različita čoveka). Vise od svega, za razliku od pomalo isforsirane „avangardnosti” Jefferson Airplanea, Buffalo Springield su vemo razigrano-opasnoj atmosferi vremena rekli par velikih stvari ne upadajući u patetiku i zabeležili par trenutaka koji su s jedne strane stvarali mitologiju кгаја šezdesetih („For What It’s Worth”, „Mr. Soul”, „Rock’n’roll Woman”), a s druge strane predstavljali najtananije odjeke spoljnih zbivabja na način koji je bio mnogo vise u klasičnoj rok tradieiji nego što je to pošlo za rukom bilo kome iz istog razreda grupa („Expecting To Fly”, „Nowdays clancy Can’t Even Sing”, „Flying On The Ground Is Wrong” itd.).

Negde izmedu The Beatlesa 1 njihovih američkih kopija i The Byrds koji su upravo unosili u rokenrol snažne uticgje folka i kantrija, stoji nikad dovoljno izgradena nastamba Buffaloo Springfielda koji su, mada još u svoje vreme priznati za jedan od najtalentovanijih bendova druge polovine šezdesetih, ostali kasnije upamćeni kao „grupa iz koje su došli Young i Stills” i „grupa koja prethodi Crosby, Stills, Nash i Young”, Stvar je bila obmuta pravim proporcijama i još uvek jeste - Buffalo Springfield su viäestruko nadmaüivali i CSN i kasnije CSN and Y po uzbudljivom zamešateljstvu oseéanja koje je delovalo dirljivo životno kao nijedna od ploča pomenutih grupa Izgleda da je kompletna Youngova karijera ostala zacementirana bumim iskustvom ovih godina (zabeleženo na albumima „Buffalo Sprinfield”, „B.F, Again” i „Last Time Around”) u kojima se nametnuo kao oseéajan autor prepoznatljivih rok pesama sa neobičnom oštricom sačinjenom od naglašene emotivnosti i sarkastičnih ličnih komentara. Nažalost, neuputno bi bilo i pokušavati da se sažme dalja Youngova 22 godine duga karijera N0 radi jasnoće cele priče neki osvrt se mora napraviti pa ćemo na ovom mestu malo prošetati po glavnim karakteristikama njegovog opusa. Prvi period skoncentrisan je oko dva post-Buffalo Springfield albuma, solo debija „Neil Young” i „Everybody Knows This Is Nowhe-