Ritam

re”, na kome je upregao Crazy Horse, svoju prateću grupu do darns; dok je na neuravnoteženom debiju šetao od hipi-tripi izigravanja vizionarstva (notoma „last Trip To Tulsa”) do izuzetnih pričica o odredenim karakterima („The Loner, „Old Laughing Lady”), na drugom albumu se, m mnogo sigumiji način, u elektrifikovanim verzijama skiciraju novi likovi i osećanja koja su držala velike dogadaje na okupu (izmedu ostalog „Down By The River”, „Cowigrl In The Sand” i „Cinnamon Girl” su raznele predstavu o tome kako ljubavna pesma sme da izgleda, unoseći mnogo ambivalentnosti u ovaj odnos). Za razliku od prethodnog, za istraživanje izazovnog, nervozno-rokerskog perioda. Young je u nastavku karijere pojednostavio pesme pretvorivši se u klasičnog kantautora sposobnog da po potrebi svira sve, od klavirske pratnje samom sebi do besomučnog gitarskog sola. „After The Goldrush” (1970) se smatra jednom od par njegovih najkompletnijih ploča, ali sa „Harvest” (1972) pojednostavljavanja već počinju da se pretvaraju u bezrazložna üblaživanja. Premda je ovo najprodavaniji album Neil Younga, on je označio novu prekretnicu u drugom smislu - pravljen je pod obeležjem lične tragičnosti koja Younga neće ostaviti do danas - naime većim delom je sniman iz invalidskih kolica, posle saobraćajne nesreće iz koje se srećno izvukao. Već ovde kao da su svi demoni bili oslobodeni i pri tom se osetili pozvanim da učestvuju u daljem Youngovom radu - posle ove nesreće od overdosea umrli su Bruce Whit-

ten, dugogodišnji Neilov gitarista, i stalni pratilac Bruce Berry, jedan od onih roudija „koji gitaru sviraju bolje od glavne zvezde”. Raspoloženje dublje od mračnog koje se nimalo nije đopalo njegovoj publici, nateralo je Younga da, posle slabnog koncertnog „Time Fades Away” (1973), ponovo iZroni sa svoje dve najbolje ploče „On The Beach” (1974), spomenikom posthipijevskog traganja za sobom i „Tonight’s The Night” (1975), samorazarajućem, pijanom spuštanju m dno bola izazvanog ko zna sve čime - smrti Whittena i Berry-ja i danas izgledaju samo kao povodi za nastanak ovih predivno bolnih, ali nikad bolesnih ploča. Usvakom slučaju publikaje već izbugila poverenje i Youngov tržišni rejting je posle ova dva brilijantna ogleda iz „rokenrola kao života” bio obmuto proporcionalan njegovom umetničkom ugledu. Vise puta se vraćao sa smirenijim, ali jednako iznutra razderanim ostvarenjima („Zuma” - 1976, „American Stars In Bars” 1977). Qni se daje glavna karakteristika Youngovog rada baš ova unutrašnja raspetost, obeleženost koja je od njega, obolelog od lakseg oblika epilepsije i dijabetisa, činila posebno osetljiv medijum za proživljavanje svih poremećaja u okolini. Smrti najbližih saradnika, kao i kasnije bolesti oba sina (od celebralne paralize), dolazile su samo kao događaj koji su pojačavali njegovo osećanje ugroženosti, življenja na čistini. Neil Young je mnogo bliži nekim tragičnim soul i blues pričama nego što bi se reklo - on samo nije imao jednu veliku odlučujuću kataklizmu u životu, za njega bi se pre reklo da živi tragično, iz nesreće u nesreću. Bilo kako bilo, još jedan, ovaj put radostan, povratak sa „Comes A Time” (1978) prošao je izazvavši nešto više pažnje na svetskoj гок sceni na kojoj su punk sastavi upravo ostvarili pun učinak nateravši sve da dobro promisle šta je šta i koje su vrednosti one prave. Young je to isuviše dobro znao da bi propustio priliku da to i saopšti novom naraštaju - „Rust Never Sleeps” (1979) sa svojom slavodobitnom posvetom Johnny Rottenu, bio je jedno od uspelijih delà, posle kojeg se Neil očito sa veseljem prepustio zasluženom krčmljenju ugleda kog je do tad veé imao, a sa „Rust..” iznova potvrdio („Live Rust” - 1980), da bi 1981. na „Hawks and Doves” iznenadio kao i mnogo puta pre toga naglim obrtomka jednom ozbiljnom i uspelom autorskom poduhvatu. Iznenadenja koja su potom usledila bila su manje ili vise neprijatna („Trans” - 1983, „Landing On Water” - 1986, „Life” - 1987), ako se izuzmu dve piece na kojima se pojavljuje u svom roots izdanju, tragajuci najdoslovnije za svojim korenima - kantri „Old Ways” (1984) i rokabili „Everybody’s Rocking” (1985) - one predstavljaju neku vrstu kopče sa njegovom aktivnošću na kraju osamdesetih gde ga susrećemo ponovo i u CSN and Y trupi i na zapaženim solo radovima koji ponovo predstavljaju neke od kljumih rokenrol iskaza svog vremena. Bez obzira što „hitimost” nije nikakvo merilo za snagu nekog delà u ovoj muzici, ipak ostaje nejasno kako je čovek čije pesme nije nimalo lako otpevati u horn i koji je imao samo jedan № 1 hit do sad (~Heart Of Gold”), uspeo da dode na pozieiju jednog od najpoštovanijih autora rok muzike. I tu počinju problemi. Naime pesme po kojima Young jeste poznat najvećem broju ljudi uopšte nisu ni ono najbolje ni ono suštinski važno za razumevanje njegovog stvaralaštva Štaviše njegove daleko najpoznatije stvari („Heart Of Gold”, „Helpless”, pa čak i „Rocking In A Free World”) same za sebe spadaju u bezličnije ostvarenja - hit naravno nikad ne može uzeti oblik uznemirujuće priče bez definitivnog razrešenja kakve su često bile one najbolje Youngove pesme. Srećom, sama veština „pričanja priče” jedna je od stalnih, neprolaznih vrednosti rok muzike, a način na koji ih sa svom teskobomi drhtajima na ivici glasnih žica isporučuje Young spada u nezaobilazne dragocenosti u njenoj istoriji. Pesme koje čine Neil Youngov neprevazideni doprinos rok muzici su sva ona raznolika ostvarenja u kojima je otvoren ceo novi svet nikada do tad opisanih (opevanih) starga i osećanja - od konfuzije i raržnje do ljubavnih pesama bez kraja ili sa übistvom. Pojavivši se na kraju jednog istinski nevinog doba u razvoju rokenrola Young je tokom desetak godina (1966. do 1976.) bio tvorac koji je otvorio najviše novih tema svojim pesmama, hvatajući često nedovoljno jasna, naizgled prolazna, granična raspoložepja i stanja svesti da bi

NEIL YOUNG